Кина није дозволила да постане средство притиска на Русију

За разлику од Брисела, манично посвећеног увођењу санкција Русији, Пекинг сматра да две стране треба да развијају сарадњу
Кина није дозволила да постане средство притиска на РусијуGetty © Feng Li

Успостављен 1998. у формату годишњег састанка лидера две глобалне економске и политичке силе, самит Кина-Европска унија (ЕУ) одржан је ове године 23. пут, у Пекингу. Током пандемије коронавируса, лидери Кине и ЕУ разговарали су у више наврата посредством видео-веза, али ове године пред њима су се нашли велики глобални изазови међусобне економске сарадње.

Најпре, у међувремену се догодила велика промена, будући да је кинеска аутомобилска индустрија начинила огроман пробој. Кина је постала глобални лидер у производњи електромобила, а чак седам кинеских државних и приватних компанија налази се тренутно међу 20 највећих произвођача аутомобила у свету, мерено према приходима у овој години, на тржишту чија је вредност 2021. износила 2,73 билиона долара.

Али, ни узлет кинеске аутомобилске индустрије у сам светски врх није све што би ЕУ требало да занима. Она наставља самоубилачку акцију и на Далеком истоку.

Током прошле године, наиме, билатерална трговина Кине и ЕУ порасла је за чак 23 одсто. Остварена је вредност међусобне размене од рекордних 857 милијарди долара. Извоз земаља ЕУ у Кину порастао је 3,1 одсто, на 230 милијарди, док је увоз из Кине повећан чак 32 посто, на 626 милиајрди.

То значи да је ЕУ у трговини са Кином лане остварила дефицит од скоро 400 милијарди долара.

Ове информације не потичу из кинеских, већ из западних извора.

У таквој новонасталој ситуацији, дакле са дебелим дефицитом у трговини са Пекингом и кинеским електромобилима, знатно конкурентнијим од западних такмаца, Брисел је прошле недеље у Пекингу инсистирао на увођењу санкција Русији.

Немогуће је логички објаснити ситуацију у којој Европска унија, коју ипак појмовно не треба мешати са Европом, пуца у властиту економску ногу, следећи идеолошке матрице наметнуте из Вашингтона.

Брисел у свету самоубилачки наставља да наступа за рачун Вашингтона, о свом трошку.

"Европљани" не само да су се одрекли комерцијално исплативих руских енергената, већ су спремни да уђу у клинч са Кином због рата у Украјини, како би удовољили прекоатлантском сизерену.

За разлику од ЕУ која је с пролећа 2019. односе са Пекингом променила из партнерског у односе са економским конкурентом и системским ривалом, став Кине је остао непромењен. Кина Европску унију посматра кроз призму свеобухватног стратегијског партнерства, поштујући значај и улогу коју је Европа имала и има.

Кина је самитом у Пекингу свету поручила да, упркос разликама које Брисел сада покушава да продуби, односи две глобалне економске силе имају велики потенцијал за ширење сарадње у обостраном интересу.

Кина је поручила да поред трговине, инвестиција и кадровске размене, таква сарадња укључује заједнички рад на превазилажењу глобалних изазова као што су климатске промене, глобално економско успоравање и нуклеарно ширење.

Кина је недавно омогућила безвизни режим за држављане пет земаља ЕУ (Француске, Немачке, Италије, Холандије и Шпаније). То је представила као корак у циљу поједностављења и побољшања сарадње, очекујући да ЕУ на овај гест узврати мерама за олакшавање путовања кинеским туристима и пословним људима.

Али, чак и када је била приморана да одговара на ставове ЕУ у вези са ситуацијом у Украјини, Кина је очекивала да ЕУ непристрасно уважи доследни кинески став о том питању, уместо што инсистира на санкцијама и блоковској подели света, док њене компаније, парадоксално, покушавају да повећају своје присуство и послове у Кини.

Формално, ЕУ тврди да не настоји да се одвоји од Кине. Ипак, сама реторика "смањивања ризика" погоршава везе Кине и ЕУ, констатовали су током самита кинески медији, подсећајући да је један од узрока астрономског трговинског дефицита ЕУ у трговини са Кином производња европских компанија у самој Кини, које своје производе извозе из Кине у ЕУ.

То значи, посматрано из Пекинга, да би ЕУ такву ситуацију могла да промени прихватањем већег броја кинеских инвеститора и укидањем све бројнијих мера које дискриминишу кинеске инвеститоре, те повлачењем других рестриктивних мера.

На концу, опет посматрано из Пекинга, лидери ЕУ би требало да схвате да су кинеске компаније, супротно медијској перцепцији Запада, постале врло снажни конкуренти.

Шта то у пракси значи?

Кина не сматра да је постала "ривал" ЕУ на пољу производње електромобила или соларних панела, након што је преузела лидерску позицију у свету, већ да развој тог дела кинеске индустрије отвара врата сарадњи две стране у оквиру амбициозног "Зеленог договора" ЕУ.

То је, на концу, питање философије живота, не само тржишних стратегија.

Подизање баријера и међусобно удаљавање партнера Кина не види као залог за бољу будућност.

За Пекинг је посебно неприхватљиво увођење конфликта у Украјини у дијалог са ЕУ у контексту заузимања једне од страна.

Кина сматра да је документом "Став Кине о политичком решавању украјинске кризе" истакнута посвећеност Кине принципима поштовања суверенитета, одбацивања идеологија Хладног рата, решавања хуманитарних криза и противљења једностраним санкцијама, те да је Кина, како је истицано у самој кинеској штампи, доследно посвећена решавању украјинске кризе.

Стога је за Пекинг пре, за време прошлонедељног самита и након њега остало неприхватљиво да ЕУ Русију сматра кључним фактором приликом процене односа Кине и ЕУ и обликовања своје перцепције Кине.

Улога и став Кине у украјинској кризи су јасни и немају везе са партнерским односима Кине са ЕУ: Кина није директна учесница у кризи, али, као и многи други, сноси утицаје ефеката преливања овог геополитичког сукоба на глобалне политичке и економске фронтове. Кина захтева дијалог и ангажман са свим укљученим странама, укључујући ЕУ, Русију и Украјину, како би усмерила садашњу ситуацију ка прекиду ватре, окончању непријатељстава и постизању политичког решења.

Међутим, ЕУ, у складу са политиком Вашингтона, наставља да интензивира једностране санкције Русији. Кинеска штампа истиче да ти притисци иду толико далеко, да користе екстериторијалну јурисдикцију и дипломатске притиске како би приморали незападне земље да заузму страну, што би довело до прекида нормалних економских веза са Русијом, а то Пекингу не пада на памет.

Кина истиче да је највећи економски и трговински партнер Русије и највећи светски производни и извозни центар. Пекинг очигледно неће дозволити себи, сходно свом значају и улози у свету, да постане централна тачка напора ЕУ да настави притиске на Русију.

У том кључу треба читати претходни самит Кина-ЕУ. Време је на страни Кине, остаје само питање када ће се Европа, спрам ЕУ, пробудити из властите идеолошке анестезије и заузети улогу која јој у свету заиста припада: улогу равноправног, уместо потчињеног партнера.

image