Новосадски омаж упокојеном уставном фантому

Бачвани, Банаћани и Сремци који их не желе, највећи су проблем маргиналних политичких група које сањају уставни повратак у 1974. годину, а не Београд
Новосадски омаж упокојеном уставном фантомуGetty © Tibor Bognar

Протеклог викенда чули смо поново, после дужег времена, да се Београд плаши Војводине, да је никада није разумео, да је Србија у зони сумрака и да је у ту зону усисала Војводину. Чуло се да су Војводина и остатак земље "другачији цивилизацијски културни модели", а да је сепаратистички програм једина "прича" која до сада није постојала међу војвођанским партијама, што је, ваљда, требало да буде нека врста упозорења осталима да је север земље и даље потенцијално неуралгична геополитичка тачка.

Све то било је гарнирано сада већ уобичајеним поштапалицама које најмање две деценије повремено засврбе јавност: клерикализација, фашизација...

Ко је давао политичку масу аутономашима у прошлости?

Прошлонедељни новосадски омаж упокојеном уставном фантому поделе Србије из 1974. године није изазвао бурнију реакцију јавности, напросто зато што отцепљење више није тема.

Прича о Војводини као конститутивном делу Србије, са широким законодавним, судским и извршним овлашћењима, згодна је само за понеки грант или да се оправда пројекат.

Критичну масу аутономашком покрету деведесетих година прошлог и почетком овог века давале су неке од странака националних мањина које су данас чврсти политички савезници Београда, пре свих Савез војвођанских Мађара и Демократски савез Хрвата у Војводини. Без подршке ових странака, усамљени новосадски гласови о дистанцирању наше северне покрајине од централне Србије не вреде ни пет политичких пара.

Бачвани, Банаћани и Сремци који их не желе, највећи су проблем маргиналних политичких и параполитичких група које сањају повратак у 1974. годину, а не Београд. Недостатак подршке међу грађанима кључни је проблем радикалних аутономашких кругова.

 Суботичка конвенција 

Последњи велики скуп аутономаша, у знатно респектабилнијем саставу него што је био овај прошлонедељни, новосадски, одржан је пре тачно две деценије у Суботици. Скуп сам пратио као уредник локалног недељника "Дани" и разговарао сам са свим његовим учесницима, осим Ненада Чанка.

Био је то последњи покушај консолидације политичких снага које су у петооктобарском преврату виделе шансу да се врате на политичку сцену и раздвоје нашу северну покрајину, у значајној мери или у потпуности, од остатка Србије.

Те снаге на изборима нису добиле подршку да уђу у Народну скупштину, али су њихови лидери, мирне душе, у Суботици тврдили да Војводина у Србији нема своје аутентичне представнике. Ситуација је била благо речено шизофрена. Грађани су то јасно видели, па је читава та аутономашка конвенција у Суботици имала један јалов, чак у политичком смислу геронтолошки призвук.

Митолошки сентимент

У пуној Великој већници Градске куће у Суботици Ненад Чанак, Јожеф Каса, Живан Берисављевић, Бошко Крунић и неки Бошко Петров на сав глас су тражили да се точак историје врати три деценије, ако не и стотинак година уназад.

Међу аутономашима се испод жита, наиме, све време гаји један тешко разумљив митолошки сентимент према Аустроугарској. Неки од њих склони су да идеализују ту земљу из које је побегао свако ко је могао.

Век касније, наводна уређеност државе и "толеранција" Хабсбурга употребљава се као аргумент приликом истицања такозване војвођанске посебности, иако је историјска Војводина (Србија и Тамишки Банат) била ноћна мора њихових уставних уступака.

Да не помињем да је Панчево више нагнуто Београду него Лазаревац, а да је доњем Срему по свему ближа Мачва него Банат...

Аутономаши су у Суботици те 2004. године тражили да се Војводина поново дефинише. Тврдили су да Војводина никада није била у Србији, али да је са Србијом била у другим државама. Затражили су и да Војводина постане конститутивни (читај: федерални) део Србије.

За разлику од Чанка, ком је аутономашка прича пристајала уз имиџ политичког кловна, Јожеф Каса није умео да објасни због чега о Војводини говори као о заједници грађана, а онда, унутар те заједнице грађана, тражи данас потпуно заборављену етничку заједницу девет општина са мађарском већином.

Каса је, заправо, био главни мајстор те суботичке конвенције аутономаша. У занатском политичком смислу жонглирао је мајсторски. Говорио је, истовремено, о грађанској Војводини, етничкој заједници Мађара у оних девет општина и све време сарађивао са тадашњом Социјалистичком партијом Србије која му је обезбедила место председника Савеза војвођанских Мађара и држала га на узди.

Питао сам га о свему томе када смо се последњи пут видели, јер је био тражио да ја разговарам са њим, али није умео, или хтео, ни тада да ми одговори на сва та питања.

Умерени аутономисти нису хтели у аутономашки табор

Колико су радикални захтеви за ревизијом историје опасни и депласирани, видело се још тог марта 2004. године у Суботици. Умеренији аутономисти, попут Миодрага Исакова или Драгана Веселинова, уопште нису желели да јој присуствују.

За разлику од Чанка и Касе, који су умели да држе пажњу посетилаца тог скупа, међу којима је највише било чланова тадашњег Савеза војвођанских Мађара и Демократског савеза Хрвата у Војводини, Живан Берисављевић је угњавио публику подневши прави партијски реферат из доба Савеза комуниста Југославије, прошаран придевима очигледне мржње према Српској православној цркви и Србији која је увелико била "демократска", а не "милошевићевска".

Крај тог скупа у Суботици, који је требало да на политичку и историјску сцену врати аутономашке снаге, окончан је скандалом Борке Павићевић, без које овај скуп није могао да прође. Она је том приликом саопштила да је Ђерђ Сорад, бивши градоначелник Суботице, портир у Немачкој.

Јожеф Каса је, поред свега, ипак био господин. Као домаћин скупа није желео да његов претходник буде омаловажен неистинитом информацијом. Изашао је за говорницу и демантовао информацију коју је изрекла Борка Павићевић, рекавши да се Сорад у Немачкој бави развојним пословима, односно да није портир.

По тој анегдоти данас се памти неуспела реанимација аутономашких снага у Суботици. Прошлонедељни омаж упокојеном уставном фантому био је само згодна прилика да се подсетим како је тај политички покрет изгледао пре две деценије, када је барем био на инфузији мањинских странака у чијој је функцији, заправо, требало да буде.

image