Продор на Исток: 75 година НАТО
НАТО је савез представљан пре седамдесет и пет година као "штит против агресије и страха од агресије", да би се испоставио новим обликом геополитичке доктрине о "продору на Исток"
Горбачовљев саветник за спољне односе Анатолиј Черњајев записао је у свом дневнику o крају Хладног рата: "Берлински зид је пао. Једна ера историје је готова. Ово је крај Јалте и стаљинистичког наслеђа. Ово је Горбачов урадио. Осетио је ход историје и помогао јој је да се врати у природни ток." Наступило је време униполарног света, време "доминације пуног спектра" Сједињених Америчких Држава.
Америка, ипак, није давала много повода Русији да јој верује на реч. Берлински зид је пао 9. новембра 1989. Већ у децембру, амерички председник Буш старији је кршећи закон сопствене земље увео Америку у рат у Панами. Задатак операције Праведна сила, коју је Буш наредио мимо Конгреса, био је да се збаци Мануел Норијега, човек који је био нека врста латиноамеричког Мила Ђукановића – "корисни момак" за везе ЦИА са картелима Колумбије, док није постао претежак за нејака плећа новорођене усамљене светске силе. Норијега је збачен у крвавој интервенцији америчких снага у Панами, коју ће поводом догађања од 11. септембра панамски часопис "Енвио" назвати "државним тероризмом".
Америка је допустила себи да демонстрира на најкрвавији начин своју моћ у новом светском поретку. Тадашњи начелник генералштаба Америке Колин Пауел пружио је подршку председнику Бушу старијем поводом инвазије на Панаму: "Треба пред своја врата да ставимо таблу са натписом овде живи суперсила, без обзира на оно што Совјети раде, све и да се евакуишу из Источне Европе."
Европа између радија и Гладија
Високи званичник Савета за спољне односе (CFR) Мајкл Менделбаум егзалтирано је дочекао нову реалност речима: "Совјети су омогућили да се Хладни рат заврши, што значи да ми први пут у 40 година можемо да спроведемо војне операције на Блиском истоку, не страхујући од тога да ћемо отпочети Трећи светски рат."
Међутим, уместо да се постави табла са натписом да су "суперсила", у шта се ни у Москви није сумњало, на површину је испливао прљави веш Империје.
Дан након што је Садамов Ирак напао Кувајт, италијански премијер Ђулијано Андреоти одржао је један од најчувенијих говора у ком је открио постојање антикомунистичке гериле у државама Западне Европе. Гладио војске НАТО савеза су откривене. Новембра 1990. одржан је низ дебата у Европском парламетну, и донета је резолуција којом се осуђује операција Гладио и тајне акције НАТО снага иза леђа званичних влада. Ипак, резолуција ЕП је звучала као лавеж пса који не уједа. Ниједна од НАТО чланица није испитала акције ових антикомунистичких герила, осим Белгије, Италије и Швајцарске, у којима су се тиме бавиле парламентарне комисије.
Већ почетком 1991. међународна коалиција је одлучила да испроба оно што је препоручио Менделбаум, и спроведена је акција истеривања Садама Хусеина из Кувајта у операцији Пустињска олуја. Трећи светски рат није почео, иако је Империја "интервенисала" на Блиском истоку. Ново време је наступило, а Андреоти и парламентарне комисије три европске земље које су постављале питање о мањкавостима НАТО савеза показале су се излишним, јер је савез још једном доказао своју неприкосновеност.
После Другог светског рата, главна преокупација Американаца била је да се спречи ширење комунистичког поретка на западне земље. Како Mиршајмер сугерише у Трагедији политике великих сила страх Империје "није био у томе да ће Совјети потерати њихове војске у Атлантик. Уместо тога, амерички лидери су се бојали да ће јаке комунистичке партије, које имају чврсте везе са Москвом, доћи на власт у Француској и Италији, пошто су економије ових земаља биле у ужасном стању и пошто су њихови грађани били дубоко незадовољни неповољним условима живота."
Од оснивања Северноатлантског пакта, овом је била прикључена команда над тзв. тајним антикомунистичким герилама. Најпре је 1948. основан Тајни комитет западне уније (WUCC) са задатком да координише позадинске (stay behind) армије задужене за неортодоксни рат против комуниста. Када jе основан НАТО 4. априла 1949. године, WUCC је стављен под контролу НАТО команде и променио име у Комитет за тајна планирања (CPC).
Захваљујући овој операцији извршен је низ државних удара и терористичких напада: државни удар у Грчкој 1967, у Португалском Мозамбику (убиство председника Едуарда Мендлана), државни удари у Турској (1960. убиство Аднана Мендереса; државни удар 1971.; 1977. насумични рафал по демонстрантима у Истанбулу, убијено 38 људи; 1980. НАТО командант позадинских снага Кенан Еврен спроводи државни удар; 1984. рат НАТО позадинских армија са Курдима), у Италији (1969. терористички напад на Пјаца Фонтана у Милану или 1972. у селу Петеано; 1974. ухапшен НАТО командант позадинских амрија Вито Мицели и открива постојање ове операције пред судом; 1978. убиство Алда Мора, бившег премијера Италије и председника Демохришћана који је планирао коалицију са италијанским комунистима). Све ово је пропраћено признањима махом бивших нациста и колабораната који су пред судовима својих земаља сведочили о постојању ових снага у Немачкој, Данској, Шведској, Норвешкој итд.
Операција Гладио је суштински била бланко чек бившим нацистима и радикалним десничарима да је сваки облик рата против комуниста, односно русофилних структура, дозвољен. Пропагандни део рата покривао је Радио Слободна Европа (РСЕ).
Након две године планирања, РСЕ је пуштен у етар, а директно је био одговоран Комитету за слободну Европу, на чијем челу су били генерал Ајзенхауер, холивудски редитељ Сесил Демил и медијски могул (власник "Тајма", "Лајфа", "Фортуне" и "Спортсилустрејтида") и креатор кованице "амерички век" Хенри Лус. Ове људе окупио је Ален Далс, будући шеф ЦИА и тада још увек приватно лице. Финансирање рада комитета обезбеђено је делом од злата које су нацисти покрали током рата од Јевреја и других жртава, а које је преко "међународних" (англоамеричких) финансијских институција завршило у америчким црним фондовима намењеним за борбу против комуниста. Све што је РСЕ лиферовао служило је легитимацији тајних операција НАТО. Ниједан терористички акт, ниједан државни удар, ниједно политичко убиство, није било превише, ако је циљ био постизање макартистичког сна – ослобађање Европе и света од црвене напасти.
Не дамо ти, Трумане, ни метра,
Отаџбине нашег цара Петра
У том смислу, НАТО је био део инструментарија за остварење Труманове доктрине. Труманова доктрина подразумевала је да је сваки напад америчког непријатеља на било коју нацију у свету сматран директним нападом на Америку. Према речима Тима Винера, лауреата Пулицерове награде, "Маршалов план, Труманова доктрина и тајне операције ЦИА биле су уперене против Стаљина". Ипак, НАТО је надживео Стаљина, па и распад комунистичког лагера. Трумановој доктрини победа је дала за право, иако је њен творац, Карл Клифорд, признао деценијама касније да "није знао ништа о међународним односима, и да је морао успут да учи".
Упућеност Карла Клифорда у међународне односе замењена је деведесетих и почетком двехиљадитих хибрисом светских полицајаца двојице Буша и једног Клинтона. Совјетско тестирање нуклеарног оружја 1949, победа комуниста у Кини и почетак револуције у Кореји годину дана касније дали су оправдање постојању НАТО савеза. Али шта је правдало постојање НАТО после пада Берлинског зида?
Амерички секретар Џејмс Бејкер дао је усмене гаранције Горбачову фебруара 1990. да се "НАТО неће шири на исток ни за инч". Године 1999. у Савез су ушле Чешка, Мађарска и Пољска, године 2004. Бугарска, Естонија, Летонија, Литванија, Румунија, Словачка и Словенија, 2009. ушле су Албанија и Хрватска, 2017. Црна Гора, 2020. Северна Македонија, а прошле и ове године Финска и Шведска. Уједињена Немачка сада је јездила у оквиру савеза НАТО ка Истоку, неслућеном брзином и лакоћом. Био је то фарсични наставак политике германских геополитичара – пут ка Москви сваке године чинио се све лакшим и отворенијим.
До једног тренутка.
Када почиње своју причу о постхладноратовским односима НАТО и Русије, историчарка Мери Сарот пише да је "потпуковник Владимир Путин једне децембарске ноћи 1989. у Дрездену одлучио да учини оно што је потребно да би спасио совјетски ауторитет, своје колеге и себе. Био је сам и одлука је пала на њега."
Легенда каже да је потпуковник Путин изашао пред Немце који су протестовали пред седиштем КГБ и на чистом немачком им се обратио, одвративши их од покушаја неког изгреда, на који су окупљени били спремни, опијени "ветром промене". Од 1989. до 2001. Русија је ретерирала на своје позиције, жртвовавши своју империју на олтару вере у искреност и добронамерност САД. Русији је и после 2001. требало времена да прихвати непријатељство САД. Чини се да се тај курс сада мења.
Ипак, показало се да НАТО није био, како је Труман то говорио, "штит против агресије и страха од агресије". Испоставио се оним што је британски дипломата Хју Далтон, британски осорно и цинично, записао у свом дневнику о формирању НАТО: "Коначни степен упетљавања САД у европске послове".
Од времена Гладио операција до актуелног рата против Русије у Украјини, НАТО служи искључиво отвореном и прикривеном војевању против руског утицаја у Европи. У тој врсти рата не постоје недозвољена средства, били то бивши нацисти, или Азовци, државни удари или насумична пуцања на политичким скуповима (од Истанбула до Мајдана).
Хелмут Кол, канцелар Западне Немачке, гарантовао је Горбачову да неће бити НАТО проширења на Источну Немачку. Левијатан НАТО пакта котрљао се до украјинских степа. Још 2008. на самиту НАТО у Букурешту Русија је јасно ставила до знања Западу да приступање Украјине и Грузије НАТО савезу неће бити прихватљиво. Био је то руски "круг у песку" Гаја Попилија Ленаса око ногу НАТО. Запад је искорачио из тог круга, и резултате тог хибриса гледамо у Украјини.
Оно што Срби морају да схвате је да у продору НАТО савезника и њиховог покровитеља на Исток – нема и није било неутралних. То је наравоученије за читав низ политичких елита, од Индије, која маестрално левитира између Квада и БРИКС, до Београда.
За НАТО је, уосталом, рат увек прихватљивији од неутралности. То је објашњено још у Тукидидовој Историји Пелопонеског рата. Острво Мел хтело је да остане ван атинског Делског савеза док је беснео рат Атине и Спарте, па је Атина, Америка ондашњег Егеја (грубо узевши), послала своје емисаре да преговарају са Мељанима. Мељани су питали Атињане, наивно, помало налик совјетској и српској елити из деведесетих: "Не бисте ли прихватили да мирујемо и да вам будемо пријатељи уместо непријатеља, а да не будемо ничији савезници?" Атињани су одговорили: "Не шкоди нама толико ваше непријатељство, колико би пријатељство (и неутралност, прим. аут) било доказ наше слабости, а ваша се мржња очитује нашим поданицима као доказ наше моћи".
Седамдесет и пет година траје талачка криза – САД преко НАТО држи Европу у свом заточеништву, док европске елите развијају један облик Стокхолмског синдрома. НАТО није Делски савез, али ни Атињани нису Американци, па опет, и једни и други су за сопствени усуд закуцани заблудом да је мржња доказ моћи и да суперсила нема савезнике. А сви знамо како су Атињани прошли.
