Економија
Злато и хиперинфлација: Како је Америка добила ветар у леђа за гомилање дуга
Прошло је више од пола века од одлуке тадашњег председника Ричарда Никсона у августу 1971. године, да долар не мора да има обезбеђење у злату. То је тренутак када престаје да постоји брана и централне банке од тада могу да стварају инфлацију, односно да штампају новац колико пожеле. Показало се да оне не оклевају да то и чине
Укидање златног стандарда за амерички долар је најважнији потез у монетарној историји Сједињених Америчких држава, а САД је омогућио да стигну до рекордног дуга који је у јулу премашио 35 билиона долара.
Прошло је више од пола века од одлуке тадашњег председника Ричарда Никсона у августу 1971. године, којом је Америка избегла банкрот, а долар не да нема обезбеђење у злату, него би САД поново биле пред колапсом, да држава нема одрешене руке да и даље штампа паре, без покрића, али са угледом наводно најјаче светске економије.
Економски аналитичар Драго Матовић каже за РТ Балкан да је амерички "развод" од злата, као јединог синдрома стабилности, одлука која је пресудна за Западну цивилизацију. То је тренутак када престаје да постоји брана и централне банке од тада могу да стварају онолику инфлацију, односно да штампају новац колико пожеле. Показало се да оне не оклевају да то и чине.
Он наводи да је новчана маса скочила са 60 одсто БДП-а током 1960. године на 100 одсто БДП-а 2008. године и каже да ће се, судећи по овој динамици, она опет удвостручити, и то у много краћем периоду. Просечан однос дуга према БДП-у земаља чланица Г20 1950. године је био 50 одсто, док је 2022. године он скочио на 122 одсто.
"Инфлација је производ штампања новца, али свет без златног стандарда иде и корак даље. До 1971. године забележено је само неколико епизода хиперинфлације, док је након 1971. приметно на десетине случајева и то много тежих од свих претходних епизода пада валуте", наводи Драго Матовић.
Он објашњава да, када је Америка укинула златни стандард, с обзиром да је долар резервна валута, она га је тиме укинула за читав свет.
"Од тада економија и као наука улази у потпуно другу сферу развоја у коју не би ушла да смо и даље имали другачију монетарну политику. Почиње огроман скок хиперинфлације, нивои дуга су просто нечувени у свим земљама. Финансирање раста кроз дуг подиже стандард већини земаља, уместо одговорне фискалне политике. Логично је да, када скинемо брану са било ког система, сада могу да штампају колико желе и онда ниједна влада, ни политичар неће дозволити да се за време њиховог мандата живи лоше, него ће сви финансирати све што треба кроз дуг. Али, неминовно све дође на наплату", каже Матовић.
Он напомиње да, када је у питању Америка, они дефинитивно због своје економије и националне валуте имају највише простора да се задужују у односу на мање земље.
"Јапан и Италија су увелико прешли ниво од 100 одсто БДП-а, Јапан је на око 263 одсто БДП-а. САД имају пуно простора да се задуже још и да користе долар да се заштите, али свакако, ако се настави овим темпом, брзо ће стићи и до тог лимита. Остало им је још довољно простора за маневрисање и имају могућност, ако се одлуче за одговорну монетарну политику, да се удаље од литице ка којој иду", сматра Матовић.
Он указује да је довољно да један партнер падне, да би се започео домино ефекат који ће упропастити више земаља.
"Не можемо рећи да ће Америка пропасти, али је чињеница да се тренутно баве ризичном економском политиком. Јапан није банкротирао, јер они и даље успевају да сервисирају те дугове, али тренутно близу пола буџета земље се одваја само да се сервисира стари дуг. То је тренутак у којем почиње стагнација, јер влада не може да дигне плате, повећа пензије, или да покрене нове пројекте. Јапан није банкротирао, нити ће, јер и даље има велико поверење инвеститора, у њихове фирме и производњу", каже Матовић.
Он наводи да би Америка могла да се задужи за још 40 билиона да би стигла до нивоа на којем је тренутно Јапан, односно могла би да удвостручи свој дуг и указује да је највећи ризик ток експанзивног задуживања губитак поверења инвеститора и да би Америци то могло да се деси много пре него што достигну ниво задужености Јапана.
Професор на Универзитету "Сингидунум" Никола Стакић каже за РТ Балкан да је инфлација једна врста пореза за државу и да дужницима увек погодује ефекат инфлације, јер се на неки начин обезвређује ниво дуга према повериоцима који они враћају. Додаје да је инфлација до 1,2 одсто повољна и прихватљива, али да је све преко тога много.
"Никсонова одлука је довела свет до новог монетарног система који се превасходно заснива на 'фиат новцу', иза којег стоји кредибилитет државе, јер више не постоји обавеза одржавања златног паритета. То је последњих неколико година довело до тога да се централним банкама даје много већа слобода, за повећање новчане масе. Постоји огромна диспропорција између стопа раста новчане масе наспрам раста БДП-а и то ствара ефекат инфлације", објашњава Стакић.
Штанцовањем долара гурнули земље у дужничко ропство
Аналитичар Бранко Павловић каже за РТ Балкан да је договором у Бретон Вудсу Америка заузела позицију сидра или стожерне валуте глобалне економије која је била растурена Другим светским ратом и да је одмах кренула да то злоупотребљава нереалним штампањем пара, али да је у односу на садашње обиме то било симболично.
"Добрим делом се то десило јер су хтели да земљама у развоју понуде огромне количине кредита и да их презадуже, јер су тада камате за данашње услове биле незамисливо високе. Ишле су и до 15 и 16 одсто. Они су у том периоду, пласирали отприлике 1.500 милијарди кредита, практично највећим делом из примарне емисије, са енормним каматама и бацили су читав део света у дужничко ропство", наводи Павловић.
Он указује да је преломна тачка 2008. и да смо од тада наредних десетак година сведоци упумпавања спектакуларних количина долара, са енормним повећањем дуга.
"Сада, када су дошли до ових екстремних износа, они гледају шта да раде даље. Остаје да видимо да ли ће инфлаторно решавати питање нагомиланог јавног дуга, како би га релативизовали или ће одлучити за дубоку рецесију и вишегодишње реформске потезе", каже Павловић.
Он истиче да је свима јасно да Америка штампа новац, али да свет није имао алтернативу, јер су друге привреде биле слабе, али да се то окупљањем земаља у БРИКС мења.
"Ствара се оквир који омогућава лагану дедоларизацију. Све више земаља сада јасније види да ослањање на долар није добро, тај процес дедоларизације се убрзава, а могућност да се долар икад више врати на старе стазе је искључена", сматра Павловић.
