Економија
РТ Балкан анализа: Шта је енергетски споразум са Америком који је Марко Ђурић потписао?
Споразум ће, како је најављено, олакшати зелену транзицију у Србији, омогућити бољи приступ чистој енергији, и како Ђурић каже, у складу је са европским аспирацијама наше земље. Да ли то значи енергетско удаљавање од Русије?
Као "празно платно на којем се може сликати по жељи", описао је помоћник државног секретара САД за енергетику Џефри Пајат нови споразум САД и Србије о стратешкој сарадњи у области енергетике.
Реч је о документу који су министар спољних послова Марко Ђурић и подсекретар САД за економски раст, енергетику и животну средину Хозе Фернандез потписали у Вашингтону, за који је Ђурић рекао да ће олакшати зелену транзицију у Србији, омогућити бољи приступ чистој енергији, и који је, како је навео, у складу са европским аспирацијама наше земље. Резултираће, каже, поузданијим, сигурнијим и дугорочно стабилнијим снабдевањем "у условима у којима се наша индустрија и наша привреда развијају из дана у дан".
Снабдевање Србије, међутим, већ је поуздано, а главни енергетски партнер земље је Москва. Руски гас добијамо преко Турског тока по изузетно повољној цени, а подаци говоре да је током 2022. године Србија из Русије увезла нешто више од 2,7 милијарди кубних метара гаса из Русије.
С обзиром на тренутну геополитичку ситуацију и енергетску слику Србије, и не чуди што је једно од првих питања које је постављено Пајату, након потписивања српско-америчког споразума о стратешкој сарадњи, било – да ли ће овај споразум "омогућити Србији да смањи зависност од руских енергената".
"Мислим да је најважнија ствар која се десила у погледу жеље председника (Александра) Вучића да диверсификује снабдевање енергентима оно о чему сам говорио – инвестиција Србије као купца у пројекту за течни природни гас у Александрополису (Србија је резервисала 300 милиона кубика гаса, прим.нов), најава да америчка гасна компанија учествује са 25 одсто као партнер у том пројекту, и спремност америчких гасних извозника да играју још важнију улогу у јачању енергетске диверсификације широм Европе", рекао је Пајат, додајући да САД подржавају диверсификацију и да је она "кључ безбедности".
Да је циљ Америке да Србија што више диверсификује своје линије снабдевања, потврдио је за "Глас Америке" и министар спољних послова Србије.
Шта је Споразум о стратешкој сарадњи у области енергетике?
Текст споразума о стратешкој сарадњи у области енергетике и даље није доступан јавности, али према речима асистента на Факултету политичких наука, Страхиње Обреновића, он је "оквир у оквиру кога се може кретати будућа сарадња САД и Србије".
"Споразум се односи на компаније које послују на енергетском тржишту и отвара могућности за инвестиције компанија из САД које имају ту технологију, а у оквиру онога што називамо зеленом агендом односно у оквиру процеса транзиције ка обновљивим изворима енергије", објашњава за РТ Балкан Страхиња Обреновић.
На питање да ли би споразум у себи могао имати ставке које се тичу сарадње по питању увоза гаса, наш саговорник наводи да га не би чудило "да постоји ставка која се односи на енергетску безбедност и сигурност снабдевања, што се у администрацији САД високо цени у односу према европским партнерима".
"Сама енергетска безбедност у Европи заузима значајно место у енергетском сектору САД, и то потенцијално јесте један од пројеката који би омогућио овом региону, а нарочито Србији, да у једном тренутку добија течни природни гас из других извора, који нису из Русије", наводи Обреновић, додајући да ће питање снабдевања природним гасом бити тема значајних дискусија следеће године, када истиче трогодишњи уговор о испоруци природног гаса из Руске Федерације.
Тада ће се, каже, видети хоће ли Русија бити једина земља од које добијамо природни гас, или ћемо се користити могућностима завршеног интерконектора са Бугарском, па и другим пројектима, попут овог у Александрополису, који би омогућили снабдевање из других извора.
Русија, упркос проширењу сарадње с Америком, дефинитивно остаје главни енергетски ослонац Србије, што је, данас у Санкт Петербургу потврдила и заменица председника Скупштине Србије Снежана Пауновић, поручујући на Евроазијском женском форуму да би Србија желела да са руском страном разговара о наставку сарадње у области енергетике.
Ништа без Руса
И није само реч о "емоцијама" и традиционално добрим односима са Русијом, већ и о чињеници да у енергетском погледу – без Руса ништа.
"Реч је само о оквирном споразуму који трасира сарадњу у читавом овом пољу а не о конкретним пројектима који ће се нужно реализовати и тако бити у сукобу са постојећом енергетском сарадњом. Фактички је у овом тренутку немогуће искључити Русију, јер све алтернативе које постоје нису довољне да намире потребе српског тржишта. Све и да постоји воља да се сарадња прекине, не постоји алтернатива", закључује Обреновић.
Истог је става и стручњак за енергетику Милош Здравковић, коме се споразум и на невиђено не допада – баш из разлога што није доступан стручној јавности.
"Створен је утисак да је могуће нешто што је немогуће. Јер, још 2012. је, што се стручне јавности тиче, стављено ад акта питање о америчком гасу, када је одлучено да било који течни гас мора да кошта 2,4 пута скупље од гаса из цевовода, па био он руски или норвешки. Таква прича није реална", рекао је Здравковић за РТ Балкан, коментаришући Пајатов став о српском учешћу у пројекту у Александрополису.
Реч је о терминалу за течни нафтни гас који, према његовим речима, никад не може да буде конкурентан гасу из цевовода, пре свега због начина његове производње и транспорта.
"Наша држава је на линији магистралног гасовода, и ем од њега убирамо транзитне таксе, ем је тај гас у старту јефтинији", наводи Здравковић.
Наш саговорник појашњава да се споразум који је потписан у Вашингтону односи на обновљиве изворе енергије, који ипак нису тако неограничени како их представљају.
"За Русију и Канаду нису ограничени, али с обзиром на то да су условљени величином територије неке државе, за земље попут Србије, Хрватске и Мађарске јесу ограничени. Не можете ви да направите колико хоћете ветропаркова. А уз то, бојим се да је давање тога странцима у руке веома лош потез. У Абу Дабију, њихов највећи ветропарк има само 20 одсто арапског финансирања, а за остатак су комерцијалне банке дале кредите. То би могао да ради и наш ЕПС, зашто то давати странцима? Американци добијају шансу да њихове приватне компаније граде пројекте попут ветропаркова, а ја сам од људи који верују да ако ми нисмо генерација која може нешто да уради, боље да оставимо потомцима да они раде, а не да дајемо странцима", каже Здравковић.
Он, међутим, напомиње да недавно склопљен уговор о зајму са Италијанима којим се Србија задужила за сто милиона евра, представљен као допринос убрзању зелене транзиције Западног Балкана нема никакве везе са споразумом који је потписан са Американцима а који се такође тиче такозване зелене агенде, већ да је само показатељ "ликвидности ЕПС-а" и да у том сектору постоје велики проблеми.
Коментаришући очигледну жељу Запада да Србија започне енергетску сарадњу са другим државама, односно да се у енергетском погледу удаљи од Русије, Здравковић наводи да нас до сукоба у Украјини, Европска унија није терала да диверсификујемо изворе енергије, као и да ни данас не могу да нас натерају да не купујемо руски гас.
Иако, како он каже, имати различите изворе снабдевања није лоше, у овом случају није паметно што се види и по рецесији у европској индустрији.
"Европа је имала деценијама повлашћен положај у трговини са Русијом, а Русији је било исплативо да тргује са Европом. Због тога је излишно причати да ли је за ЕУ било добро да тражи неке друге изворе снабдевања. Мађарска, Чешка, Словачка, Аустрија, дакле државе које су и чланице ЕУ и НАТО-а купују руску нафту и руски гас, а да не причамо да нас који неко смо у магловитом процесу придруживања неко на то може натерати", наводи Здравковић.
