Италијанска банка "УниКредит" недавно је купила 21 одсто удела немачке "Комерцбанке", што је изазвало пометњу у Немачкој. Чак се и канцелар Олаф Шолц огласио, назвавши потез Италије "непријатељским нападом".
Вест о аквизицији стигла је само неколико недеља након објављивања извештаја Марија Драгија, бившег председника Европске централне банке, о томе како се позабавити опадајућом конкурентношћу ЕУ у односу на САД и Кину.
Једна од Драгијевих кључних препорука била је потреба за дубљом финансијском интеграцијом. У том контексту, немачки бес због "Комерцбанке" поставља озбиљна питања о политичкој посвећености Берлина ширим европским реформама, пише економски коментатор "Гардијана" Сајмон Никсон.
Из комерцијалне перспективе, спајање две банке има смисла.
"УниКредит" је други по величини зајмодавац у Италији, са постојећим међународним операцијама. Насупрот томе, "Комерцбанка", упркос томе што је један од највећих зајмодаваца малих и средњих породичних предузећа која су окосница немачке привреде, има вишегодишње лош резултате и дуго се сматрала метом за преузимање.
"УниКредит" већ поседује једну од највећих немачких банака "ХипоВереинсбанк", тако да би спајање требало да донесе значајне уштеде.
Из европске перспективе, веза је такође очигледно привлачна.
Креатори политике већ дуго жале да Европа можда има јединствену валуту, али јој недостаје јединствен финансијски систем. Више од 20 година након увођења евра, и упркос посткризним напорима да се створи банкарска унија, банкарски систем је и даље дубоко фрагментисан дуж националних линија, са врло мало прекограничних кредита.
То ставља Европу у неповољан положај у погледу конкуренције, ускраћујући блоку било какву економију обима широм континента, док су високи трошкови и слаба профитабилност допринели хронично слабом расту кредитирања. Амерички "Џеј Пи Морган" има тржишну капитализацију већу од пет највећих банака ЕУ заједно.
Чему онда непријатељство у Немачкој према "УниКредитовом" преузимању "Комерцбанке"?
Један разлог би могао да тај да са 29,9 процената удела у "Комерцбанци", италијански кредитор може да покрене потпуно преузимање у неком тренутку у будућности.
Синдикати у Немачкој страхују да ће доћи до великог губитка радних места ако се дозволи наставак преузимања. У међувремену, Бетина Орлоп, главни финансијски директор "Комерцбанке" рекла је да би преузимање довело до тога да немачка банка изгуби клијенте. Такође је упозорила да би немачке штедише биле изложене ризику од италијанске дужничке кризе, с обзиром да "УниКредит" поседује велику количину италијанских обвезница.
Немачки политичари из целог политичког спектра инсистирали су да "Комерцбанка" треба да остане независна и у немачким рукама као домаћи конкурент "Дојче банци", другом великом зајмодавцу у земљи. Берлин је саопштио да више не планира да продаје своје деонице, чиме је потпуно преузимање немогуће.
Неки од ових аргумената нису одрживи, наводи Никсон. Већа банкарска интеграција еврозоне ће довести до веће ефикасности и побољшане профитабилности, што ће заузврат омогућити банкама да позајмљују више, а не мање.
У међувремену, реформе након кризе значе да се од банака сада тражи да одржавају далеко виши ниво капитала и да су под интензивном контролом Европске централне банке, значајно смањујући ризик од пропадања.
Осим тога, ако је Берлин истински забринут због ризика по домаће штедише, требало би да подржи стварање паневропске шеме гаранције банкарских депозита. Уместо тога, Берлин је доследно блокирао овај витални корак за завршетак банкарске уније јер подразумева удруживање финансијских ризика.
Постоји цена коју треба платити за неудруживање ризика – и она стално расте. Како привреда стагнира, владама постаје теже да смање дугове и дефиците, што доводи до пораста популизма и повећане политичке фрагментације. То заузврат отежава суочавање са егзистенцијалним ризицима као што су претње европској безбедности и климатска криза.
Немачки лидери тврде да подржавају напоре за продубљивање европских интеграција. Али, пречесто је Берлин био препрека напретку, клањајући се домаћим интересима. Иронија је да је највећа жртва била сама немачка економија, која је сада у епицентру европске стагнационе кризе.
Није ни чудо што остатак Европе помно прати одговор Берлина на спајање "УниКредита" и "Комерцбанке".
Драгијев извештај од 400 страница садржао је стотине препорука за побољшање конкурентности Европе, од којих ће многе натерати владе да се суоче са тешким компромисима. Ако немачки лидери падну на овој првој препреци, какве су шансе за Европу?