Европи истиче време, констатује "Политико" у првој реченици своје економске анализе ситуације на Старом континенту.
Са Доналдом Трампом који је спреман да поново заузме Белу кућу за неколико недеља, основа на којој почива просперитет региона у опасности је да се распадне, наводи се у тексту.
Економски бочни ветрови који дувају на континенту прете да изазову савршену олују у наредној години док се Трамп усмерава на Европу. Поред увођења нових царина на све, од бордоа до "бриона" (омиљени италијански произвођач одела новоизабраног председника), нови лидер слободног света ће сигурно појачати свој захтев да земље НАТО-а или прикупе више новца за сопствену одбрану или изгубе америчку заштиту.
То значи да ће се европске престонице, које се већ боре да обуздају растуће дефиците због све мањих пореских прихода, суочити са још већим финансијским притиском, што би могло да изазове даље политичке и друштвене преокрете.
Рецесије и трговински ратови долазе и пролазе, али оно што овај тренутак чини тако опасним за просперитет континента има везе са највећом незгодном истином од свих: ЕУ је постала пустиња иновација.
Некада синоним за најсавременију аутомобилску технологију, Европе данас нема међу 15 најпродаванијих електричних возила. Као што је бивши италијански премијер и централни банкар Марио Драги приметио у свом недавном извештају о смањеној конкурентности Европе, само четири од 50 најбољих светских технолошких компанија су европске.
"Живимо у периоду брзих технолошких промена, посебно вођених напретком у дигиталним иновацијама и за разлику од прошлости, Европа више није на челу прогреса", рекла је председница Европске централне банке (ЕЦБ) Кристин Лагард у новембру.
Са Доналдом Трампом у Белој кући и његовим републиканцима који контролишу оба дома Конгреса, Европа никада није била изложенија хировима америчке трговинске политике. Ако Трамп испуни своју претњу да ће увести царине до 20 одсто на увоз са Старог континента, европска индустрија би претрпела жесток ударац. Са више од 500 милијарди евра годишњег извоза у САД из ЕУ, Америка је најважнија дестинација за европску робу.
Европа је учинила мало да се припреми за Трампов повратак. Први одговор председнице Европске комисије Урсуле фон дер Лајен на његов реизбор био је да предложи Европи да купи више течног природног гаса од САД, што би могло да се допадне Трампу неко време, али тешко да је то стратегија.
Иако је ЕУ фокусирана на Трампа и шта би он могао следеће да уради, када је у питању европска економија, он није прави проблем.
Степен до којег је Европа изгубила тло у односу на САД у погледу економске конкурентности од почетка века одузима дах. Јаз у БДП-у по глави становника, на пример, удвостручио се према неким проценама на 30 процената, углавном због нижег раста продуктивности у ЕУ.
Једноставно речено, Европљани не раде довољно. Просечан немачки радник, на пример, ради око 20 одсто сати мање од америчких колега.
Још један узрок пада продуктивности у Европи је неуспех корпоративног сектора да уводи иновације. Док су америчке компаније забележиле скок продуктивности од 40 одсто од 2005. године, продуктивност у европској технологији стагнира.
Европа никада није ни постигла свој циљ да издваја три одсто БДП-а блока на истраживање и развој. У ствари, потрошња европских компанија и јавног сектора на таква истраживања и даље је око два одсто, отприлике где је била 2000. године.
Мала прљава тајна европске потрошње на истраживање и развој је да половина долази из Немачке. И већина тих инвестиција се слива у један сектор: аутомобилску индустрију.
Иако би то могло изгледати очигледно с обзиром на величину сектора, то није место где можете добити највише новца. Компаније "измишљају точак", уместо потпуно нових производа, попут ајфона или Инстаграма, који би створили потпуно ново тржиште.
Уз то, мада Европа учествује са више од 40 одсто у светској потрошњи на истраживање и развој у аутомобилском сектору, хваљени немачки произвођачи аутомобила некако су успели да "промаше воз" када су у питању електрична возила.
Доминација немачког аутомобилског сектора је у опасности јер је оклевање да инвестирају у електрична возила подстакло друге, посебно "Теслу" и мноштво кинеских произвођача, да ускоче.
Док су те компаније много инвестирале у технологију батерија и обезбедиле вредне патенте, Немци су радили на покушају да усаврше дизел мотор. Није ишло тако добро.
Криза у немачком аутомобилском свету само је врх леденог брега. Земља се бори са низом других компликованих изазова који исцрпљују њен економски потенцијал. Највећи су друштво које брзо стари и недостатак висококвалификованих радника.
Међутим, брзином којом немачка индустријска предузећа отпуштају раднике, недостатак радне снаге би ускоро могао да се реши сам од себе, мада не на добар начин.
Суочене са неким од највећих светских трошкова енергије, скупом радном снагом и строгом регулативом, многе велике немачке компаније селе се у друге регионе. Скоро 40 одсто немачких индустријских компанија разматра такав потез, према недавној анкети ДИХК-а, пословног лобија.
Као највећа економија ЕУ, немачке економске несреће одјекују по целом блоку. То је посебно тачно за централну и источну Европу, коју су немачки произвођачи аутомобила и машина последњих деценија претворили у своју фабрику.
Оно што кризу у немачкој аутомобилској индустрији чини тако нерешивом за Европу је то што континент нема на шта друго да се ослони.
И овде је контраст са САД оштар.
Године 2003, највећи корпоративни потрошачи на истраживање и развој у САД били су "Форд", "Фајзер" и "Џенерал моторс". Две деценије касније, то су "Амазон", "Алфабет" (Гугл) и "Мета" (Фејсбук).
С обзиром на то колико су ти играчи и остатак Силицијумске долине доминантни у свету технологије, тешко је видети како би европска технологија икада могла да игра у истој лиги, а још мање да је сустигне.
Дакле, ако аутомобили и ИТ не постоје, ЕУ би се могла ослонити само на технологије из 19. века у којима је увек била врхунска попут машина и возова, зар не?
Нажалост, ту долазе Кинези.
Према недавној анализи ЕЦБ, број сектора у којима се кинеске фирме директно такмиче са компанијама из еврозоне, од којих су многе произвођачи машина, порастао је са отприлике једне четвртине 2002. на две петине данас.
Иако би ЕУ могла да чини све мањи удео у светском БДП-у, она предњачи на свим глобалним табелама када је у питању великодушност система социјалних давања њених чланица.
Међутим, како се економски изгледи у региону погоршавају, Европљане чека грубо буђење. Проблем је у томе што ће, док се Европљани пробуде за своју нову реалност, можда бити прекасно да се уради много.