Пословање страних инвеститора у Србији можда најбоље илуструје она стара српска пословица - кума донела, кума појела. Јер, количина новца коју су уложили у нашој земљи, готово се изједначила са сумом коју су из Србије изнели. Странци су на основу профита прошле године из Србије изнели 4,3 милијарде евра, односно готово пет одсто нашег укупног БДП-а. А што успешније послују овде, то више новца носе кући.
Зато и не чуди што се све гласније могу чути критике на рачун СДИ, економиста који сматрају да је пословни модел заснован на великодушним државним субвенцијама превазиђен.
Страни инвеститори не могу више да рачунају на обилну и јефтину радну снагу у Србији, што доводи до смањења нових, али и повлачења дела постојећих инвеститора који се жале да не могу да издрже повећане трошкове рада. Зато се последњих неколико месеци њих десетак већ повукло из Србије. Све веће изношење из земље профита страних инвеститора које ће ускоро да премаши прилив СДИ додатно утиче на успоравање привредног раста.
У свом раду "Привредни развој Србије: Између изградње институција и замке средње развијености" академик Павле Петровић и његови сарадници, Слободан Минић и Данко Брчеревић наводе да Србија испољава типичне симптоме замке средње развијености. Они указују да ће економски модел који се примењује ускоро ударити у две тешко премостиве баријере - укопаност привреде у нископродуктивне гране и губитак расположиве радне снаге услед лоших демографских кретања и велике емиграције.
Уз очекивани тренд опадања нето прилива СДИ у наредним годинама, Србија се тренутно суочава са још једним озбиљним изазовом: страни инвеститори су почели и да износе све више девиза из земље. Сличан развојни пут забележен је и у многим земљама Централне и Источне Европе, у којима је након периода интензивног прилива СДИ, током 1990-их и 2000-их, уследила фаза растућих исплата дивиденди и репатријације профита.
"Емпиријска истраживања показују да је ово уобичајен циклус 'сазревања инвестиција', јер након почетних улагања и остваривања профита, стране компаније почињу да враћају капитал својим матичним предузећима. У Србији је од 2012. године нето прилив СДИ континуирано премашивао одливе девиза по основу СДИ, при чему је тај јаз био нарочито велики у периоду од 2018. до 2023. када је позитивна разлика износила око 1,5 милијарди евра годишње. Међутим, након достизања врхунца у 2021. години, од око 1,9 милијарди евра, разлика између прилива и одлива капитала по основу СДИ константно се смањивала, да би у 2024. опала на испод 300 милиона евра. Овај тренд сугерише да би одливи по основу дивиденди и репатријације профита ускоро могли да достигну, па чак и да надмаше нето прилив страних инвестиција", наводе аутори анализе.
Србија је у претходних неколико година била међу европским рекордерима по приливу СДИ, али стручњаци указују да њихова структура није била повољна, јер су највећим делом биле усмерене у традиционалне, а не иновативне секторе.
"Стране инвестиције у основна средства, су у периоду од 2019. до 2023. износиле у просеку 5,3% БДП-а годишње, односно кумулативно 15,2 милијарди евра, а више од 60 одсто завршило је у традиционалним привредним гранама. Поред тога што су СДИ у напредне секторе биле изузетно ниске, свега око 20 одсто, додатни проблем је то што је и код ових улагања често било реч о мање квалитетним пословима са нижом додатом вредности", наводи се у анализи.
Подаци из платног биланса указују на то да су слични трендови настављени и у 2024. години, када је забележен рекордан нето прилив СДИ у износу од 4,6 милијарди евра. Стручњаци указују да веома мали удео улагања који је усмерен у напредне гране указује на то да је трансфер знања и нових технологија на домаћу привреду ограничен.
У анализи се наводи и да се у будућности може очекивати да ће веће трошкове рада моћи да поднесу углавном инвестиције усмерене на експлоатацију природних ресурса, као што је рударство, које је и у 2024. години чинило значајан део прилива СД, или улагања у еколошки интензивне, односно "прљаве" технологије, попут производње производа од гуме и пластике.
Додају и да су традиционални сектори који су у претходном периоду привукли највећи део СДИ сада под великим притиском. Не само да се у наредним годинама може очекивати смањење нових улагања у овим гранама, већ постоји и све већи ризик од повлачења страних предузећа која тренутно послују у Србији. Наговештаји овог тренда постају све видљивији, будући да постоји знатан број страних предузећа која најављују или прибегавају мерама попут упућивања радника на неплаћена одсуства и смањења броја запослених, а у неким случајевима и до потпуног затварања производних погона.
Посебно су угрожене радно интензивне делатности које карактерише ниска додата вредност, као што је текстилна индустрија. Са сличним притисцима суочава се и аутомобилска индустрија, која је у Србији претежно фокусирана на производњу, често базичних, компоненти које одликује релативно ниска додата вредност.
"Ловци на субвенције"
Душко Вуковић из Савеза самосталних синдиката Србије каже за РТ Балкан да се модел субвенционисане економије урушава под сопственом тежином и напомиње да је последњих деценија, Србија изградила привреду у којој значајан део страних инвестиција функционише по моделу: држава даје субвенције, бесплатно земљиште, пореске олакшице, инфраструктуру, покрива део доприноса, а заузврат фирма се обавезује да запосли одређени број радника — најчешће до пет година.
Он напомиње да то значи да инвеститори не долазе због квалитета радне снаге, продуктивности или тржишта, већ зато што држава плаћа њихов улазак и смањује њихове трошкове.
"Такви инвеститори су фактички 'ловци на субвенције', покретне фабрике субвенција, а не дугорочни партнери. Они шетају од земље до земље, користе државне подстицаје док им трају, и селе се даље чим уговори истекну или када се појави нова локација са повољнијим пакетом. Многе фабрике које су затваране последњих година и у овој, нису отишле зато што је радник у Србији 'постао прескуп', већ зато што се њихов субвенционисани период завршио и јер су на другим тржиштима добиле нове погодности", сматра Душко Вуковић.
Он указује да то није добра економска стратегија једне земље, нити инвестиција, већ "трка у наоружању субвенцијама и туристичка експлоатација радне снаге у којој су радници једини губитници".
"За разлику од инвеститора, радник нема могућност да се 'пресели' са фабриком. А када инвеститор оде: радник губи посао, плате и доприноси су често неплаћени, остаје неизвестан стаж, локална заједница остаје без прихода, Србија остаје са празним халама и изгубљеним милионима. Држава је партнер инвеститору кад му даје субвенцију, али кад инвеститор оде, постаје немоћан посматрач и што је најпроблематичније, таква политика се годинама прокламовала напредном иако се улагало у фабрике које производе каблове, а не у фабрике које производе чипове. Зато не можемо да се чудимо што нам економија личи на кабл, а не на мрежу", истиче Вуковић.