Економија
Некад смо правили авионе, а сада не можемо ни шибице: Шта све више не производимо у Србији
Професор Економског факултета у пензији Љубодраг Савић каже да су на местима где су биле индустријске зоне, попут Раковице и Земуна, данас тржни центри у којима нам странци продају своју, углавном неквалитетну робу
Некада смо производили телевизоре, тракторе, авионе и камионе, а данас готово да не постоји производ по којем је Србија глобално позната у свету.
Стручњаци указују да су то последице лоше приватизације и отвореног тржишта, које је допринело да смо дигли руке од производње и ослонили се на увоз.
Многи потенцијални произвођачи застану већ на почетку бизнис плана, јер и најједноставнија рачуница показује да се све мање предмета исплати правити, јер је за врхунски производ потребна савремена технологија и што нижи трошкови производње. Јефтиније је бавити се трговином. И све тако до прве кризе, када се попут оне током пандемије, показало колико је важна домаћа производња. Тада смо сазнали да једва једна фабрика у нашој земљи производи квасац, а било је потешкоћа и са набавком средстава за дезинфекцију.
Саговорници РТ Балкан кажу да је реалност српске привреде да сада прави компоненте за туђе брендове и фабрике.
Професор Економског факултета у пензији Љубодраг Савић каже да су на местима где су биле индустријске зоне, попут Раковице и Земуна, данас тржни центри у којима нам странци продају своју, углавном неквалитетну робу. Он указује да се у Југославији некада заиста и производило све – од игле до локомотиве, а да је Србија имала значајну улогу у том циклусу снабдевања тржишта.
Данас је ситуација потпуно другачија. У иностранству се снабдевамо готово свом робом – од шибица и чиода до возова и камиона.
"У суштини, ми немамо ниједан озбиљан индустријски производ", истиче професор Савић.
Фали нам и роба и амбалажа. Годинама је и производња у Српској фабрици стакла у Параћину била заустављена. Сада се, кажу, полако обнавља, али професор указује да су све то само обриси некадашњих гиганата и привредне силе каква је некадашња Југославија, а у њој и Србија, била.
"Фокус сви ранијих закона био је на подршци страним инвеститорима и Закон о улагању из 2014. први више не прави никакву разлику између домаћих и страних инвеститора. Међутим, то је само на папиру, док једна кључна ствар прави огромну разлику између страних компанија и домаћих привредника. Наши предузетници су у таквој позицији да, ако покушају да направе неки производ врхунског квалитета, у суштини то није исплативо. Морају да осмисле производ, узму кредит, ангажују стручну радну снагу које има све мање, и када то све направе, констатују да је кинески производ 30 одсто јефтинији и да они немају коме да га предају на домаћем тржишту, јер је уско, а у иностранству тек нису конкурентни", објашњава Љубодраг Савић.
"Домаћи привредници не могу да конкуришу Кинезима"
Савић напомиње да, чак и да користе све државне подстицаје, домаћи привредници, најчешће не могу да конкуришу Кинезима, којима не могу да парирају ни Немци или Американци, а камоли ми.
"То је као када бисмо дали старцу да се такмичи са младићем у пуној снази. Пропустили смо своју шансу када смо били у том периоду. Један од разлога је што свет прави много квалитетније и јефтиније ствaри, него што ми можемо да произвoдимо. Чак и кад крену људи нешто да праве, те серије су ограничене. Пробити се на неко тржиште, на којем су карте већ подељене је врло тешко. Увек је лакше поправљати нешто, дорађивати, унапређивати... Ми смо деведесетих година изгубили корак са светском индустријом, то је чињеница", истиче професор.
Додаје да ипак има и неких позитивних примера и да нису баш све фабрике пропале, иако се чини да смо све продали будзашто и позатварали.
"Када је 1996. донет Закон о својинској трансформацији, радници су били акционари, све фабрике које су по њему приватизоване су преживеле, а све друге, после 2000. које је држава гурнула у процес реструктурирања су пропале. Имали смо гробаре српске привреде... Неки мангупи у нашим редовима су несмотрено, увели земљу у нешто што се зове слободна тржишна привреда, а однос снага је био као да дође добро ухрањени немачки војник, са свим наоружањем, и онај костур од човека изгладнели, који је био у неком логору", сликовито објашњава професор Савић.
Напомиње да се домаћа индустрија углавном свела на производњу компоненти за иностране фабрике. То је нова "клопка" у коју смо упали.
"Када оне раде, радимо и ми, а када не раде, гасе се и наше фабрике. Неки мајстори у нашим редовима, нису разумели основне лекције из економије. Био је став, да су наша предузећа 'бели слонови социјализма' и да треба изградити лепше и боље, а добили смо у ствари – фабрике у којима се мотају каблови. С друге стране, довели смо стране трговинске ланце, који не штите наш интерес, већ су дошли овде да зараде и да продају своје", наводи Љубодраг Савић.
"Нисмо разумели да је индустрија кичма"
Председник Савеза самосталних синдиката металаца Зоран Марковић каже за РТ Балкан да су се наше фабрике позиционирале као компоненташи страних инвеститора, уместо да развијамо домаће производе.
"Кључна ствари и највећа производња је била 'Црвена застава' у Крагујевцу која је производила по 200.000 аутомобила. Имали смо 'Фабрику каблова', па Минел, 'Гошу', 'Прву петолетку'... То је била палета фабрика које су затворене. Имали смо тржиште од 20 милиона становника, а распадом су се велике фирме позатварале и распарчале", каже Марковић.
Он напомиње да је ЕИ Ниш направио први рачунар, али да смо сада дошли у ситуацију да Кинези или Вијетнамци праве телевизор који кошта 10.000 динара, а ми не можемо да га направимо за те паре.
"Турци праве најјефтинији и најбољи лицнасти кабл. Турска је велика и и стално се гради, а ми смо мало тржиште, немамо коме да продамо. Кинеска опрема је изузетно поправила квалитет, а на квантитету нас 'убијају'. То је игра бројки. Ми радимо на стотине хиљада, они на стотине милиона. Што неко не прави упаљаче? Зато што га увезе за 50 центи из Кине. Они раде милијарду упаљача и може да доминира и држи монопол и сигурно је конкурентан, јер цена иде доле што је већа количина. Кинези су видели да не могу да направе квалитетна аутомобиле као што су 'ауди' и 'мерцедес', али су се преоријентисали на електричне аутомобиле и сада су 50 година испред Европе", сматра Зоран Марковић.
Професор Љубодраг Савић напомиње да смо водили несмотрену политику и да нисмо разумели да је индустрија, односно производња, кичма свега.
"Само земље које имају изузетно ретка природна богатства, могу да преживе без јаке привреде. Ми смо направили суштински грешку када смо се одрекли индустријализације и више немамо суверенитет ни у чему. То је економски злочин петооктобараца који нису разумели шта треба радити у дугом року", објашњава професор.
Фабрике које су отворили странци, намамљени издашним субвенцијама, затварају се преко ноћи, а професор указује да ће бити ту до тренутка док им неко не понуди боље услове.
"Данас је свет у кризи и боре се да привуку и то што је остало од фабрика. Немачка у последњих 13 година није била у већој економској кризи. И тамо раде фабрике половично и тамо људи остају без посла, губе битку са Америком и Кином, због одрицања од јефтиног руског гаса и тог тржишта. То су проблеми које објективан човек мора да прихвати и да сагледа да ово није локални проблем само наше земље, већ да многи спољни фактори утичу и на пословање домаће привреде", напомиње професор.
Он указује да је бивша Југославија била велика држава која је имала добру поделу рада и међурепубличку сарадњу. Дуг је списак фабрика од Словеније преко Хрватске и БиХ, Македоније, до Србије.
"Србија је имала много фабрика, од Индустрије мотора Раковица, трактора ИМТ, Фабрика одливака, "Црвена Застава" у Крагујевцу, ЕИ Ниш, ФАП Прибој. Стаклара у Параћину је обновила производњу, али то је симболично у односу на количине које су раније правили. О текстилним фабрикама да и не говоримо, било их је на десетине. Није постојао ниједан град у Србији да није имао озбиљну и велику фабрику. Данас би било јако тешко да поново подигнемо индустрију, и то не на онај некадашњи ниво, него и на трећину тога, врло је тешко", сматра Љубодраг Савић.
Професор напомиње да статистика показује колико је то била озбиљна држава са озбиљном индустријализацијом.
"Просечна стопа раста индустријске производње од 1963. до 1988. је била 7,5 процената. Сада, када имамо три одсто, и ми и европске државе, радујемо се. Ми данас, нажалост, производимо само делове. Од наше индустрије је углавном остало то, да правимо компоненте за туђе фабрике. То је српска реалност", поручује професор Љубодраг Савић.
Live
