Идеја да централне банке треба да уживају извесну независност стара је колико и централно банкарство.
То, ипак, не спречава председника Доналда Трампа да се меша у независно пословање америчке централне банке и притиска Федералне резерве и њиховог шефа Џерома Пауела да брже смањују каматне стопе.
Није Америка једино место где политичари задиру у монетарну политику. Широм света, деценијама стар аранжман који је, у целини, донео нижу инфлацију и већу економску стабилност више се не може узимати здраво за готово, пише "Економист".
Модерна верзија независности централних банака појавила се после Другог светског рата. Споразум између Министарства финансија и Федералних резерви из 1951. године ослободио је америчку централну банку од обавезе да држи ниске трошкове задуживања владе, као што је то чинила током рата.
У Немачкој, Бундесбанци је дата слобода да држи инфлацију под контролом и избегне понављање девалвације вајмарске валуте 1920-их. Њен упоредни успех током 1970-их учинио ју је моделом за остатак континента.
Покрет је добио на замаху 1980-их, када су теоријска и емпиријска истраживања градила аргументе за независност. Политичари, каже се, су у искушењу самопоражавајуће монетарне политике у тежњи ка високој запослености, инфлационом уклањању дугова и изборним победама.
Циљеви попут пуне запослености и ниских трошкова задуживања, који свима чине бољи живот, лакше се постижу ако се политика делегира конзервативном централном банкару, можда чак и "инфлационом лудаку" опседнутом ценама.
Резултат је био тријумф примењене економије. Како је независност расла, инфлација је опадала. Економисти су славили "велику умереност" у којој су рецесије постајале ређе.
Овај тријумф је сада угрожен, пише "Економист". Многе владе богатих земаља су се толико задужиле и толико навикле на дефиците да је утицај монетарне политике на њихове буџете постао огроман.
Трамп није једини популиста на власти са снажним ставовима о монетарној политици. Његово мишљење деле лидери и политичари Јапана, Британије, еврозоне...
Независност Европске централне банке (ЕЦБ) је гарантована уговором, што је чини боље изолованом од политике него било коју другу велику централну банку.
Ипак...
Иако су укупни дугови еврозоне, са 88 одсто БДП-а, једва управљиви, предвиђа се да ће тај број расти како владе троше на одбрану и брзо старење друштава, док се истовремено бране од популиста који критикују свако смањење буџета.
Ово повећава опасност од још једне дужничке кризе у којој ЕЦБ мора да гарантује најзадуженије владе.
У земљама у развоју, главни недавни случај назадовања била је Индонезија. Њена влада није посебно задужена, али ипак граби из касе централне банке. У септембру је Банка Индонезије објавила да је пристала да "подели терет" финансирања владиних пројеката, повећавајући камату коју плаћа на депозите министарства финансија.
Банка је такође поново куповала државне обвезнице и поседује око четвртине акција деноминираних у рупијама.
У нереформисаним земљама попут Гане, Турске и Нигерије, централни банкари су се последњих година суочили са кривичним гоњењем или другим правним проблемима.
Постоји, ипак, једна ствар која спречава политичаре да потпуно униште независност централних банака - инфлација која љути бираче већ оптерећене високим трошковима живота. Колико ће успети да се контролишу, остаје да се види.