Повртарство је очигледно посао који се све мање исплати домаћим пољопривредницима. Док ратари смањују производњу, увоз расте, па тако око 16 одсто парадајза, 21 одсто белог лука и готово 60 одсто пасуља који заврши на нашим трпезама заправо купимо у иностранству. У последњих десет година укупне површине под поврћем у Србији су драстично смањене - са 125.422 на 82.522 хектара, док је укупна производња поврћа, са 1,5 милиона тона пала на 1,3 милиона тона.
Према подацима из Нацрта Стратегије пољопривреде и руралног развоја Републике Србије за период 2025–2034, добра вест је једино што су приноси поврћа повећани са 13,9 на 15,2 тона по хектару. Овај документ би требало да да смернице како да Србија поврати свој прехрамбени суверенитет и да постигне производњу која може да задовољи домаће потребе, да би максимално смањила зависност од увоза хране.
На нашим пијацама и у трговинским ланцима највише младог кромпира је из Француске, пасуљ је из Киргистана, Египта и Бугарске, док је готово 70 одсто белог лука из Кине. Ипак, највише поврћа купујемо из Албаније. Из ове земље нам стиже убедљиво највише парадајза, паприке и краставаца.
Србија бележи стални пад интересовања произвођача за гајењем кромпира, па је 2023. године он засађен на свега 23.145 хектара, док је 2014. ово поврће било засађено на 51.987 хектара. У протеклих десетак година преполовљена је и производња белог лука – са 2.808 пала је на 1.359 хектара. Произвођачи кажу да високи трошкови производње и енергије за његово складиштење пресудно утичу на смањено интересовање чак и европских фармера да одржавају ранији обим производње кромпира.
Производња белог лука је умањена за чак 70,3 одсто, укупне површине под пасуљем, као и производња пасуља умањене су за око 30 процената, производња краставца смањена је за око 43 одсто, купуса и кеља за 39 одсто, парадајза за 10 одсто, шаргарепе за 11 и паприке за 4 одсто.
Агроекономиста Милан Простран каже за РТ Балкан да овај лош тренд траје последњих 25 година, нарочито од како је Србија 2008. отворила тржиште за пољопривредне производе из ЕУ.
"Ми смо земља која је самозадовољна, али смо са потписивањем ЦЕФТЕ и споразума о билатералној сарадњи са другим земљама и на крају са ЕУ, своје тржиште врло рано отворили за увоз и зато нам се дешавају ствари које некада нисмо могли ни да сањамо. Прво смо постали огромни увозници меса, а оно нам је некад било прва ставка у извозу. То је судбина потпуно отвореног тржишта. Утицај имају и велики трговински ланци, који траже најповољније услове за зараду, а решења виде у увозу", каже Простран.
Он сматра да се морамо озбиљно упитати шта нас чека на том неизвесном и суровом тржишту. Ми смо аграрна земља, али са све већим смањењем суфицита када је у питању извоз пољопривредно-прехрамбених производа због све већег увоза.
"Имали смо своје сорте пасуља, а сада га увозимо. И наставићемо то да радимо, јер смо потписали такве споразуме. Пребрзо смо се отворили ка ЕУ са којом тргујемо 60 одсто и нисам велики оптимиста да ћемо моћи да се боримо са нарастајућом конкуренцијом, уколико од наше привреде не направимо сектор који може бити конкурентан. Притом не смете уводити забране, у оквиру ЦЕФТЕ, можете да се правдате да вам је угрожена производња, али то само на неко време", указује Милан Простран.
Др Живко Бугарчић, стручни сарадник фирме "Арум Деч" каже за РТ Балкан да само квалитетно семе обезбеђује добијање високих приноса и рентабилну производњу, а да се тек нешто више од 20 одсто укупних површина конзумног кромпира у Србији ради са квалитетним семеном.
"Велики пад производње је у брдском и брдско-планинском подручју, као и у лесковачкој котлини. Тренутно је веома упитна одрживост производње ако произвођач не може да постигне принос од 25 до 30 тона по хектару тржишно употребљиве робе. Србија је последњих година постала редован увозник са више од 40.000 тона конзумог кромпира. Цене на домаћем тржишту су у сталном мањем паду од октобра, тако да квалитетан кромпир у паковању од 10 килограма произвођачи тренутно продају на велико за 25 до 32 динара по килограму. Са тренутним ценама нико не може да оствари профит", каже Бугарчић.
Он напомиње да уз 40.000 тона свежег кромпира, увозимо годишње око 27.000 тона помфрита, што је еквивалент око 50.000 до 55.000 тона сировог кромпира и то значи да заправо увеземо укупно више од 90.000 тона, док је наша укупна потрошња око 250 до 260.000 тона.
"То значи да наша зависност од увоза на око 35 одсто од укупне потрошње, а до 2010. смо били значајни извозници кромпира", истиче саговорник РТ Балкан.
Он указује да је једина светла тачка у причи о кромпиру, податак да је Србија постала значајан извозник чипса и да у иностранству продајемо око 50 одсто прераде, јер се преради око 80.000 тона сировог кромпира у две фабрике, а произведе се око 21.000 тона чипса одличног квалитета.
Бугарчић напомиње да је Србија више од 15 година суочена са значајним падом површина засађених под кромпиром, али и падом потрошње у домаћинству, која је тренутно око 40 килограма по становнику.
"Није спорно да ли тржишту Србије треба кромпир из увоза, већ да ли за колико-толико заустављање даљег пада домаће производње треба увести прелевман или ограничену сезонску царину на рецимо период од октобра до фебруара како би се домаћа производња у краћем периоду од четири месеца заштитила од робе која долази са развијених тржишта где су произвођачи уз дугогодишње субвенције изузетно добро опремљени са механизацијом и складиштима, а уз то имају и неупоредиво повољније климатске и метеоролошке прилике за производњу", указује др Бугарчић.
Он сматра да је ова мера посебно оправдана у условима када се кромпир увози из земаља у којима постоји хиперпродукција, односно продаја по дампинг ценама.
"Прелевман од 7 до 8 центи био се могао искористити за подстицаје произвођачима кромпира код изградње савремених складишта, за куповину механизације и линија за паковање, као и за финасијску подршку за набавку сертификованог семена. Из ове мере би се изузео увоз целокупне сировине за потребу прераде у чипс, а евентуалне махинације се лако могу спречити тако што би прерађивачи тражили дозволу за увоз сорти које су наменски опредељене за прераду и они би били гаранти, без обзира да ли неко ради увоз за њихове потребе", сматра др Живко Бугарчић.
Шта држава планира да предузме?
Иначе у структури повртарске производње током 2023. године највеће учешће бележе кромпир са 28 одсто, а по количинама поврћа на нашим њивама је на другом месту паприка са уделом од 12 одсто, парадајз са 9,4 одсто, купус и кељ 8,6 и пасуљ са уделом од око 8,5 одсто.
"Значајно смањење површина под поврћем, указује на потребу да се у циљу обнове прехрамбеног суверенитета повећају подстицаји за производњу поврћа и уведу сезонске интервенције. Посебна пажња, због великог утицаја климатских промена на производњу поврћа, треба да буде усмерена ка унапређењу производње у савременим заштићеним просторима. Нова техничка решења и аутоматизација у производњи мора бити доступнија, а роботски системи да преузимају послове, посебно у садњи, брању и складиштењу. Вештачка интелигенција може помоћи у анализи података, препознавању образаца у производњи, али и у анализи тржишта. Са повећаном употребом обновљивих извора енергије прошириваће се и гајење поврћа у заштићеним просторима и вертикалним фармама", наводи се у Нацрту стратегије пољопривреде.
У документу се наводи да је потребно континуирано стимулисати селекцију нових сорти поврћа које су отпорније на екстремне климатске услове, болести и штеточине. Истиче се и да повртарима треба омогућити закуп државног земљишта на основу права пречег закупа.
Наводи се да у наредном стратешком периоду треба подстицати и инвестиције које ће бити усмерене у развој система гајења поврћа који могу ублажити екстремне климатске утицаје, попут пластеника/стакленика са адаптивном контролом климе, као и потпуно затворених система за гајење биљака. У стратегији пише да савремена производња поврћа у заштићеним просторима започиње од најчешће младих биљака из расада и калемљених биљака, али се указује на проблем да у Србији не постоје професионални произвођачи таквог расада, па се он увози највећим делом из Грчке, Босне и Херцеговине и Мађарске и додаје да је потребно у старту и производњу расада подићи на виши ниво. Наводи се и да у У правцу концентрације понуде, треба наставити са подршком организовању повртара у задруге и произвођачке организације.