Када је цена нафте марке "брент" прошле недеље накратко прешла 120 долара по барелу усред обновљених тензија око Ормуза и изласка Уједињених Арапских Емирата из ОПЕК-а, реакције тржишта сугерисале су нешто више од још једног цикличног нафтног шока.
Потез УАЕ покренуо је познате дебате о квотама, резервним капацитетима и ривалствима у Заливу, али и сигнализирао дубљу промену. Распад ОПЕК-а открива да је правило да произвођачи управљају понудом, док неко други надгледа морске путеве, увек било на стакленим ногама. Та ера је завршена, пише за РТ интернешенел сарадник Истраживачке фондације "Обсервер" Маниш Ваид.
Током већег дела своје историје, ОПЕК је функционисао у оквиру релативно предвидљивог система. Нафта се кретала кроз неколико критичних уских грла, међу којима је најважнији Ормуски мореуз, а чланице ОПЕК-а су прилагођавале производњу како би утицале на цене.
Тржишта сада процењују геополитички ризик заједно са понудом и потражњом. Узимају у обзир осигурање од ратног ризика, преусмеравање због санкција и могућност да се кључне транзитне руте суоче са продуженим поремећајима.
Азијске рафинерије већ прерачунавају изложеност терета, јер преусмеравање преко Црвеног мора продужава време путовања и повећава трошкове осигурања. Произвођачи се, у међувремену, прилагођавају тржишту где се стабилност руте више не може узимати здраво за готово.
Овај шири контекст помаже да се објасни стратешка логика која стоји иза одлуке УАЕ. Абу Даби је уложио велика средства у проширење производних капацитета на пет милиона барела дневно до 2027. године са тренутних 4,85 милиона, чак и када су споразуми ОПЕК+ значајно ограничили стварну производњу испод тог прага.
Наставак изградње инфраструктуре за производњу док сте ограничени квотом представљао је комерцијалну и стратешку контрадикцију. Произвођачи попут УАЕ, четвртог по величини у ОПЕК+, сада изгледају више фокусирани на флексибилност производње и приступ азијском тржишту.
Постоји и паралелно померање на страни потражње које обликује прорачуне произвођача. Главни азијски увозници, посебно Индија, активно траже флексибилније односе са добављачима који послују ван традиционалних картелских структура. Индијски званичници су већ сигнализирали интересовање за преговоре о дугорочним споразумима о трговини нафтом са УАЕ сада када Абу Даби више није ограничен производним квотама ОПЕК-а.
Предности су једноставне. Близина значи ниже трошкове превоза, билатерални споразуми омогућавају флексибилно одређивање цена, а директни аранжмани избегавају могућа ограничења повезана са удуружењем.
За УАЕ, ово представља више од раскида са ОПЕК-ом. То сигнализира преусмеравање ка енергетском пејзажу где обезбеђивање дугорочне азијске потражње кроз флексибилне извозне аранжмане може бити важније од одржавања привида колективне дисциплине. Квоте не вреде много ако танкери не могу да пролазе.
Од ОПЕК квота до поморских блокада
Старији оквир ОПЕК-а је изграђен за еру када су велика понуда и пад цена били главна брига. Претње са којима се тржишта нафте сада суочавају су потпуно другачије. Геополитика је променила начин на који се нафта креће. Затварање Ормуског мореуза, који је преносио око 20 милиона барела дневно, пре него што је затворен у марту, довело је до ситуације коју је Међународна агенција за енергију назвала највећим поремећајем у снабдевању нафтом у историји.
Прошле кризе су функционисале на основу претпоставке да ће поремећаји бити кратки и да ће се токови нафте вратити у нормалу. Та претпоставка више не важи. Сама перцепција ризика сада мења трошкове превоза, распореде испоруке и понашање тржишта. Потпуна блокада није неопходна да би тржишта реаговала. Зато је "брент" достигао 120 долара. Цена одражава сумњу у транзитне руте, не само у снабдевање.
У овом контексту, разилажење унутар ОПЕК+ има више смисла. Излазак УАЕ открива све већи јаз између колективне дисциплине и националне стратегије. Саудијска Арабија и даље је сидро групе, јер често предузима већа смањења како би подржала цене. Али не послују сви произвођачи у истом временском оквиру. За Абу Даби, обезбеђивање будућег тржишног удела у Азији је важније од одбране система координације осмишљеног за другачије околности.
Иран чита ситуацију кроз другачију перспективу. Техеран је дуго посматрао енергетску безбедност као такмичење око приступа, притиска и контроле рута. Растућа милитаризација и санкције већ су претвориле трговину нафтом у геополитичку борбу. Одлазак УАЕ потврђује да произвођачи иду својим путем у фрагментираном систему.
ОПЕК се не урушава. Задржава утицај, углавном захваљујући резервним капацитетима Саудијске Арабије. Али се мења оно што га је држали на окупу – предвидљива испорука, усклађени подстицаји и централизовано управљање.
Успон паралелних енергетских мрежа
Руска сирова нафта је преусмерена ка азијским тржиштима након западних санкција. Ово је преобликовало руте танкера, променило марже и механизме плаћања. Санкције нису смањиле снабдевање, већ су убрзале диверзификацију трговинских канала.
САД настоје да играју двоструку улогу: пружаоца безбедности у кључним поморским регионима и главног добављача шкриљасте нафте и течног природног гаса (ЛНГ). Раст производње ван ОПЕК-а стално нарушава доминацију старијих, централизованијих енергетских структура.
За азијске увознике, ова промена је истовремено и предност и мана. Иако су били у могућности да диверзификују снабдевање сировим нафтом, њихова енергетска безбедност је све више везана за геополитику, логистику и финансијску инфраструктуру.
Учесници на тржишту препознају ову транзицију. Посматрачи примећују да систем може да апсорбује шокове попут изласка УАЕ без непосредних поремећаја. Али тај мир одражава адаптацију, а не стару стабилност. Недавне анализе показују како се мреже снабдевања и безбедности сада обликују и политичким усклађивањем и ефикасношћу тржишта. Глобални нафтни систем више се не врти око једног центра; он се фрагментира у више међусобно повезаних, али различитих кругова.
Потражња се одлучно помера ка истоку. Очекује се да ће Индија додати милион барела по дану до 2030. године, што је највећи пораст од било које земље на свету, и да ће чинити скоро половину целокупне глобалне потражње за нафтом до 2035. године. Ова промена мења стратегије произвођача. Извозници из Залива више не бране само нивое цена већ се такмиче за дугорочну релевантност на азијским тржиштима где је трговина између Залива и Азије достигла 516 милијарди долара у 2024. години, што је двоструко више од обима трговине између Залива и Запада од 256 милијарди долара.