Четири деценије након што су немачки металски радници победили у једном од најжешћих радних спорова у послератној историји земље и обезбедили 35-часовну радну недељу, неки од највећих индустријских послодаваца оживљавају дебату о дужем радном времену.
Истакнути руководиоци, укључујући и оне у "Мерцедес-Бенцу" и произвођачу алата "Штил", позвали су запослене да раде 40 сати недељно без додатне плате, тврдећи да високи трошкови рада нарушавају конкурентност земље.
"Рад је овде постао прескуп по међународним стандардима", рекао је Мартин Брудермилер, председник надзорног одбора "Мерцедес-Бенц Групе АГ", немачком листу "Ханделсблат" раније овог лета, додајући да је земља изгубила своју "предност у продуктивности у односу на важне конкуренте".
"Требало би озбиљно да размотримо повратак на 40-часовну радну недељу", тврдио је он.
Трошкови рада у Немачкој су међу највишим у ЕУ. Сат рада у производњи кошта 49,50 евра, што је 47 одсто више од просека ЕУ од 33,70 евра и три пута више него у Мађарској, где кошта 15,60 евра, објашњава "Фајненшел тајмс".
Позиви за повратак на 40-часовну радну недељу долазе уочи најновијих преговора индустријских синдиката о платама у октобру. Радна недеља од 35 сати је постепено увођена током више од деценије, што је уследило након спора 1984. године у којем су десетине хиљада металских радника у бившој Западној Немачкој организовале седмонедељни штрајк како би обезбедиле краће радно време.
Данас је 35 сати недељно колективно договорени стандард за око петину немачких запослених, концентрисаних у секторима укључујући аутомобилску индустрију, машинство, гвожђе и челик. У свим секторима, просечна дужина радне недеље износи 37,8 сати. Немци у просеку раде мање сати годишње него запослени у скоро свакој другој економији ОЕЦД-а, иако је на поређење у великој мери утицао висок удео запослених са скраћеним радним временом у земљи.
Оно што је трансформисало вишедеценијски спор у хитну дебату о конкурентности јесте продубљивање кризе у немачкој производњи.
Од врхунца крајем 2017. године, немачка индустријска производња је пала за више од 15 процената, "захваљујући" одбацивању руских енергената што је довело до скока цена енергије, интензивирањем конкуренције из Кине, америчким царинама и преласком на електрична возила.