Скоро четири године након што су западне владе кренуле у акцију смањења прихода Русије од нафте, Москва недељно испоручује сирову нафту веће вредности него у било ком тренутку од ескалације сукоба у Украјини 2022. године.
Бруто вредност руског извоза сирове нафте морским путем порасла је на 2,75 милијарди долара у недељи закључно са 27. септембром, што је највиша недељна вредност у последње четири године, према подацима о праћењу танкера које је прикупио "Блумберг". Просечан обим испорука у последње четири недеље износио је 3,71 милион барела дневно, што је највиши ниво од почетка августа.
Овај опоравак разоткрива кључни проблем западне стратегије. Санкције су осмишљене тако да задрже руску нафту на глобалном тржишту како би се избегао шок у снабдевању, а да се истовремено Москва примора да је продаје по нижој цени.
Уместо тога, Русија је преусмерила извоз сирове нафте из Европе ка Кини, Индији и другим тржиштима, изградила алтернативне транспортне мреже и смањила зависност од западних услуга. Сада, вртоглави раст глобалних цена, подстакнут сукобом САД и Израела са Ираном, чини ту нафту вреднијом.
План: Омогућити даљи проток руске нафте, али драстично смањити зараду Москве
Када је Запад 2022. године предузео мере против руске нафте, суочио се са очигледним проблемом: Русија је била превелики извозник да би могла бити искључена са тржишта без ризика од наглог скока глобалних цена.
Европска унија је такође била највеће тржиште за руску нафту. Европа је 2021. године преузимала више од половине руског извоза нафте, док је Русија била највећи добављач сирове нафте за ЕУ, учествујући са око четвртином у њеном увозу. Кина је, поређења ради, била највећи појединачни купац руске нафте.
ЕУ је у децембру 2022. године забранила већину увоза руске сирове нафте морским путем, док је блок предвођен Г7 увео ограничење цене од 60 долара по барелу. Западне компаније за транспорт, осигурање и друге поморске услуге могле су и даље да превозе руску нафту, али само ако се она продавала испод те утврђене границе. Санкције на нафтне деривате уследиле су у фебруару 2023. године.
Логика је била једноставна: смањити приходе Русије, а притом не уклонити њену нафту са светског тржишта. Стратегија се заснивала на одржавању протока руске сирове нафте, уз истовремено коришћење доминације Запада у секторима поморског транспорта и осигурања како би се ограничила њена цена.
Ствари нису ишле по плану.
Шта је пошло по злу?
Ограничење цене од 60 долара у почетку се поклопило са значајним падом цене руске нафте типа "урал", која је водећи извозни производ. Међутим, Москва је постепено смањивала своју зависност од западних услуга транспорта и осигурања, путем којих је то ограничење требало да се спроводи.
Чак и Центар за истраживање енергије и чистог ваздуха (ЦРЕА) – истраживачка организација са седиштем у Хелсинкију која се више пута залагала за строже санкције Москви – сада наводи да та политика "није успела да наметне трајно ограничење на приходе од извоза руске сирове нафте". Према њиховим наводима, мера је дала резултате само током краћих периода када је реч о нафти "урал", док остале врсте нафте и извозни канали углавном нису били погођени.
ЕУ је у више наврата пооштравала тај механизам, спуштајући горњу границу цене прво на 47,60 долара, а затим на 44,10 долара по барелу (са применом од фебруара 2026. године). Циљ ове последње мере био је да цена остане 15 посто испод просечне тржишне цене нафте "урал".
Ипак, просечна цена ове нафте у јулу је износила 60,22 долара по барелу – што је око 16 долара изнад границе коју су одредиле ЕУ и Уједињено Краљевство. Према подацима организације ЦРЕА, и руска нафта типа ЕСПО, која је у великој мери усмерена ка азијским купцима, такође се константно продавала по ценама изнад како старог, тако и новог ограничења.
Брисел је на то одговорио увођењем санкција стотинама танкера, усмеравањем мера против трговаца и пооштравањем ограничења за субјекте из трећих земаља који су оптужени да помажу Москви да заобиђе те мере. Руска нафта, међутим, и даље наставља да тече.
Четири године касније: Куда одлази руска нафта?
Русија није престала да продаје нафту када су јој највећи европски купци окренули леђа. Пронашла је друге купце.
Кина и Индија су се издвојиле као главна одредишта за руску сирову нафту, док је и улога Турске порасла.
Само у јулу, Индија је увезла руске сирове нафте у вредности од 6,25 милијарди долара – што представља рекордну вредност други месец заредом – док су испоруке Кини поморским путем биле 16 процената веће него годину дана раније, према подацима организације ЦРЕА. Русија је такође изградила капацитете за транспорт изван традиционалног западног система. Према проценама организације ЦРЕА, до јуна су танкери из такозване "флоте из сенке" – који су под санкцијама – превозили 66 посто руског извоза сирове нафте морским путем, док је удео бродова повезаних са земљама Г7 износио свега 31 одсто.
Санкције су измениле руте, бродове и купце, али нису спречиле да милиони барела руске сирове нафте стигну на светско тржиште.
Зашто руска нафта сада вреди више?
Највећи преокрет није стигао из Брисела или Вашингтона, већ са Блиског истока. Сукоб САД и Израела са Ираном и поремећаји у Ормуском мореузу довели су до наглог раста светских цена сирове нафте, док су напади на регионалну енергетску инфраструктуру додатно отежали снабдевање.
Резултат је управо онакав шок у снабдевању какав су западне владе желеле да избегну приликом осмишљавања механизма ограничења цена – а Русија је међу произвођачима који имају користи од виших цена.
На четворонедељном нивоу, бруто вредност руских испорука сирове нафте порасла је на 2,39 милијарди долара недељно, што представља раст од 290 милиона долара у односу на претходни четворонедељни период, према подацима агенције "Блумберг".
Шок изазван растом цена такође је закомпликовао напоре да се пооштре мере притиска. Раније ове године, ЕУ је разматрала забрану поморских услуга која би превазишла оквире ограничења цена, директно циљајући способност Русије да транспортује нафту. Међутим, нагли раст цена након поремећаја на Блиском истоку подстакао је преиспитивање те одлуке због страха да би ограничавање руског извоза могло да погорша глобалну несташицу.
ЕУ је након тога обуставила аутоматско прилагођавање ограничења цене руске сирове нафте до јула 2027. године, задржавајући притом могућност раније ревизије те одлуке.
Дилема је иста као она са којом су се западне владе суочиле 2022. године: ако се превише ограничи руска понуда, глобалне цене би могле додатно да порасту, чиме би барели који ипак стигну на тржиште постали вреднији.
Европа појачава притисак
Упркос ограничењима која су се показала као мањкава, западне владе настављају да пооштравају рестрикције и врше притисак на европске државе које се и даље у великој мери ослањају на руске енергенте да прекину преостале везе.
Словачка и Мађарска одупиру се захтевима за брзим прекидом увоза, истичући да се рафинерије, нафтоводи и друга инфраструктура изграђени за потребе руских испорука не могу тек тако, преко ноћи, пребацити на алтернативне изворе. Овај спор је ове недеље поново доспео у жижу јавности када је немачки политичар Јохан Вадефул отпутовао у Словачку и позвао ту земљу да се окрене од руске нафте и гаса, те да појача притисак на Москву.
Словачки министар спољних послова Јурај Бланар успротивио се том захтеву, истичући да је инфраструктура земље изграђена тако да се ослања на руске испоруке и да би тренутни прекид тих токова изазвао "огромне проблеме".
Зачарани круг Запада
Запад може да уведе санкције додатним танкерима и трговцима, пооштри спровођење мера, изврши притисак на преостале купце и усмери се на мреже у трећим земљама. Најновији пакет санкција ЕУ додао је још 41 пловило на листу која већ обухвата 632 брода, а обухватио је и субјекте у Кини, Индији, Турској, Казахстану и УАЕ.
Међутим, директно циљање обима руског извоза поново у први план избацује првобитну дилему: Запад је задржао руску нафту на тржишту из страха од наглог скока цена – да би управо тај раст цена на крају учинио ту нафту вреднијом, закључује РТ интернешенел.