Обраћање највећем ривалу ретко када је знак самопоуздања. Ипак, одлука Катара да потпише дугорочне уговоре о набавкама из САД сугерише да је овај, иначе други највећи светски извозник течног природног гаса (ЛНГ), све забринутији да би нестабилност у Заливу могла да угрози његове амбициозне планове за ширење.
Компанија "Катар енерџи" недавно је потписала двадесетогодишњи уговор о куповини 3 милиона метричких тона течног природног гаса годишње из постројења компаније "Вудсајд енерџи" у Луизијани. Нешто раније, потписала је уговоре са компанијом "Шенијер енерџи" до 4 милиона тона ЛНГ годишње до 2054. године.
Испоруке према овим уговорима почињу 2030. и 2031. године, чиме ће Катар постати највећи купац америчког течног природног гаса.
Извршни директор "Катар енерџија" Сад ел Каби рекао је Ројтерсу да очекује да ће током ове године потписати додатне уговоре о набавци са америчким и другим произвођачима, чиме би се, потенцијално, осигурали милиони тона течног природног гаса из иностранства за наредне деценије.
И пре избијања рата између САД и Ирана 28. фебруара, ова државна компанија је већ спроводила међународну експанзију. Стицала је уделе у пројектима течног природног гаса, од Северне Америке до Африке, у оквиру стратегије за проширење свог трговинског портфолија и постизање веће флексибилности.
Међутим, најновији послови одражавају суштинскију промену. Уместо да само диверсификује свој портфолио, чини се да Катар сада купује својеврсну "полису осигурања" против поремећаја у сопственом извозу.
Ове набавке Катара представљају још један показатељ да су САД – не тако тихо – постале највећи добитник глобалног преиспитивања енергетских ризика на Блиском истоку, што означава историјски обрт улога.
"Пре двадесет пет година, моје колеге из Беле куће и ја били смо забринути да ће САД постати зависне од Катара у погледу течног природног гаса, баш као што смо били зависни од ОПЕК-а када је реч о нафти", рекао је Ројтерсу Боб Мекнали, оснивач и председник компаније "Рапидан енерџи груп", који је некада био саветник за енергетику у Белој кући током мандата председника Џорџа В. Буша. "Затим су уследиле револуција у експлоатацији нафте и гаса из шкриљаца и рат са Ираном, а сада Катар купује од нас."
Док се Вашингтон и Техеран и даље споре око будућности Ормуског мореуза, произвођачи из Залива убрзано раде на смањењу зависности од овог уског пловног пута, кроз који је, пре рата, пролазила отприлике петина светских енергетских залиха.
Саудијска Арабија и Уједињени Арапски Емирати проширују – или се припремају за проширење – мреже цевовода које заобилазе Ормуз, како би олакшали извоз сирове нафте и прерађених горива изван Залива.
Катар се суочава са далеко тежим изазовом. За разлику од својих суседа, ова мала заливска држава нема другу одрживу руту за извоз течног природног гаса осим преко Ормуза. Целокупна његова индустрија ЛНГ-а концентрисана је у огромном постројењу "Рас Лафан", где се гас из "Северног поља" прерађује и отпрема купцима широм света.
Сукоб је у марту на болан начин оголио те ризике, када је иранска ракета оштетила два од 14 производних постројења компаније "Катар енерџи" у Рас Лафану, што је довело до губитка око 17 посто извозних капацитета земље.
Из компаније "Катар енерџи" су навели да ће овај застој резултирати губитком прихода од око 20 милијарди долара годишње, те да ће за поправке бити потребно око три године.
Сваки покушај Катара да развије алтернативну извозну инфраструктуру захтевао би улагања од десетина милијарди долара у цевоводе и капацитете за складиштење гаса. Чак и тада, изградња нових, масивних енергетских постројења само ствара додатне мете подложне нападима, као што је рат и показао.
Стога не чуди што се стратегија Катара заснива на тражењу заштите не кроз изградњу додатне домаће инфраструктуре, већ кроз географску диверсификацију.
Тренутни изазови долазе у посебно тешком тренутку за Катар, управо када ова заливска држава улази у највећи циклус раста у последњих неколико деценија.
Међународна агенција за енергетику процењује да ће у периоду од 2025. до 2030. године широм света бити пуштени у рад нови капацитети за извоз ЛНГ-а у обиму од око 300 милијарди кубних метара, што ће повећати доступну глобалну понуду за око 50 посто.
Више од половине тих нових капацитета доћи ће из САД, док би на Катар, како се очекује, отпадала отприлике четвртина. Стога се очекује да ће ове две земље доминирати растом глобалне трговине течним природним гасом током наредне деценије, што води ка све интензивнијој борби за тржишни удео.
Катарски ЛНГ и даље има одређене јасне предности у односу на америчке испоруке, пре свега када су у питању трошкови производње. Према проценама у индустрији, трошкови у Катару износе отприлике 3–5 долара по милиону британских термалних јединица (БТУ), што је око упола мање од трошкова многих пројеката у САД.
Вашингтон, међутим, има једну кључну предност: амерички извозници ЛНГ-а не суочавају се са геополитичким ограничењима која произилазе из зависности од Ормуског мореуза.
То раније није представљало велики проблем, али након рата у Ирану, купци нафте и гаса све више придају значај сигурности снабдевања, изједначавајући је по важности са ценом.
Питање више није да ли ће планови компаније "Катар енерџи" да до 2030. године готово удвостручи производњу ЛНГ-а остати на правом путу. Очекује се да ће прва нова производна постројења почети са радом почетком следеће године. Питање је да ли ће та постројења остати оперативна у радикално преобликованом Заливу.
Чак и ако САД и Иран у наредним месецима постигну договор о одрживом миру – што је велико "ако" – улога Ормуза на регионалним енергетским тржиштима вероватно се заувек променила, и то на штету Катара. Чини се да су дани загарантованог пролаза кроз овај пловни пут прошли.
За Катар, дакле, куповина америчког течног природног гаса представља начин да профитира од растуће потражње за политички сигурним испорукама, чак и ако оне долазе из Северне Америке.
Ово би могао бити до сада најјачи доказ да је сукоб са Ираном убрзао деценијски процес померања моћи на енергетском тржишту – удаљавања од Блиског истока и приближавања САД.