Од почетка Специјалне војне операције у Украјини, питање величине руске и кинеске економије - у односу на западне економије - постало је веома значајно. У почетку су креатори политике упоређивали руски бруто домаћи производ (БДП) са БДП-ом Шпаније или Италије, на пример, као начин да се минимизира његов глобални значај. Сада када су ове геополитичке тензије оживеле хладноратовске блокове, испоставило се да Запад суштински не разуме стварну величину и значај ових економија, навео је професор Школе за напредне студије друштвених наука, Жак Сапир у тексту за "Америкен аферс".
Проста статистика БДП-а је уљуљкала Запад у лажни осећај сигурности, навео је он.
Ако се гледа БДП, западне економије изгледају доминантно, а њихова способност да уведу санкције беспоговорна. Али, ослањање Запада на услужне секторе – и релативна слабост директно продуктивних сектора као што су мануфактура, рударство и пољопривреда – увело је критичне слабости у производњу робе и ланце снабдевања.
У временима мира и несметане трговине, такве рањивости могу изгледати безначајно. Међутим, у периодима деглобализације, геополитичке конкуренције и сукоба, ове слабости могу имати дубок утицај, док основни производни сектори добијају већи значај, навео је Сапир.
Замке мерења БДП-а
Од Другог светског рата, БДП је био индикатор који се обично користи за одређивање величине и моћи економије. БДП мери богатство створено у датом периоду, како га вреднује тржиште.
Иако је важан индикатор, он несавршено процењује стварно богатство и не мери у потпуности производне капацитете земље. Због тога се уводе друге квантитативне мере попут, на пример, производње или извоза.
Међутим, да би се поредиле економије, потребна је заједничка јединица мере, што је најчешће долар. Очигледно решење је коришћење курсева у датом периоду. Ипак, ово наизглед једноставно решење је такође незадовољавајуће, пошто девизни курсеви не одражавају нужно економску реалност. Курсеви су подложни спекулативним флуктуацијама на тржиштима новца, наводи професор.
Из ових разлога, често се користи метод паритета куповне моћи (ППП). Мере ППП обухватају релативне цене. Другим речима, ППП обухвата релативне односе цена, у националној валути, исте робе или услуге у различитим земљама. Наравно, хипотеза да би потрошачи у различитим земљама користили исти производ је крхка с обзиром на културолошке специфичности потрошача због чега и тај метод има своје проблеме. Но, бољи је од методе девизног курса приликом поређења економија, наводи Сапир.
Ако се упоређују економије САД, Кине, Немачке и Русије на основу курса, САД су на првом, Кина на другом, Немачка на трећем и Русија на четвртом месту. Међутим, ППП метод ставља Кину на прво место, потом следе САД, Немачка и Русија, с тим што је разлика између Немачке и Русије много мања него када се користи курсни метод.
Јасно је да метод девизног курса значајно потцењује величину кинеске и руске економије.
Према методи девизног курса, величина руске економије је упола мања од немачке и око 130 одсто од шпанске. Кина, иако брже расте, чинила је око две трећине америчке привреде у 2019. Међутим, са методом ППП, профил руске и кинеске привреде се драстично мења. Руска економија готово да постаје равноправна немачкој, док је кинеска економија достигла паритет са економијом САД 2016. године и од тада је преузела благо вођство.
Несклад између методе девизног курса и методе паритета куповне моћи ретко се узима у обзир, што је можда довело до неоправданог оптимизма у погледу ефикасности санкција. Сапир, ипак, упозорава да чак ни мера ППП не одражава стварни значај руске и кинеске економије када је реч о стратешким и геополитичким питањима.
Значај производног сектора
Када се рачуна са становишта производње, БДП се обично рашчлани на различите секторе: пољопривреду (укључујући шумарство и рибарство), индустрију, грађевинарство и услуге. Снажан раст у услужној економији је тренд у последњих педесет година у западним земљама; услужни сектори су расли брже од производње робе и чине све већи удео западних економија.
"Продуктивна" природа неких услуга је свакако дискутабилна. На пример, неке студије су настојале да укључе "услуге" трговине дрогом и проституције у обрачун БДП-а.
Питање стварног доприноса неких услуга поставља се чак и ако је развој услужне економије у мирнодопским условима потпуно легитиман. Али образложење се мења у временима сукоба. Током рата услуге губе на значају у односу на пољопривреду, индустрију и грађевинарство. Тада постаје неопходно израчунати удео сектора који производе робу у различитим економијама како би се тачно разумело како се они заиста упоређују.
Овом методом, Русија се налази између Кине, где услуге представљају само 49 одсто БДП-а, и земаља попут Сједињених Држава, Француске или Италије, где услуге представљају најмање 75 одсто БДП-а. Немачка је у средњем положају, са 69 одсто њеног БДП-а од услуга. Положај Русије може се објаснити величином њеног индустријског и пољопривредног сектора, наводи Сапир.
Када се посматрају само директно продуктивне активности, БДП Русије и Кине је знатно већи. Кинеска економија тада постаје девет пута јача од немачке и три пута јача од америчке. Руска економија такође на крају надмашује немачку економију и има више од два пута јачу економију од Француске.
То потпуно мења теорију да је Русија рангирана на истом нивоу као Шпанија или да Кина и даље много заостаје за Сједињеним Државама.
Иновације
Али поређење Запада и Истока на метрикама индустријске продуктивности такође има своје недостатке. Не узимају се у обзир иновације, које се могу мерити, ма колико несавршено, бројем патената пријављених сваке године, или садржајем најсавременије технологије произведене робе.
Таквом методом мерења, Кина је и даље на врху, али Русија пада на шесту позицију. Међутим, комбиновани број патената из Кине и Русије је скоро двоструко већи од Сједињених Држава, Јапана, Јужне Кореје, Немачке, Француске и Велике Британије заједно, што нам даје представу о односу снага на овом фронту.
Глобални извоз критичних производа
Коначни метод за процену обима руске привреде је мерење руског места у глобалном извозу кључних производа.
Русија је 2019. године била други највећи произвођач платине, кобалта и ванадијума у свету, трећи произвођач злата и никла, четврти произвођач сребра и фосфата, пети произвођач гвоздене руде и шести по величини произвођач уранијума и олова.
Главни производ руске пољопривреде су житарице; Русија је највећи светски извозник пшенице, и највећи произвођач јечма, хељде, зоби и ражи, као и други по величини произвођач семена сунцокрета. Наравно, Русија је највећи светски извозник гаса (и има највеће светске резерве) и други по величини извозник сирове нафте.
Ово даје Русији, изван њених индустријских капацитета, централну позицију у трговини сировинама, позицију која објашњава њен савез са Кином. Сваки прекид или оштро смањење трговине са Русијом вероватно ће изазвати велике поремећаје на тржиштима роба, упозорава Сапир.