Банке попут "Силикон вели бенк" (СВБ) понашале су се похлепно и себично, али ће их, упркос томе, спасавати америчка влада, тврди амерички економиста Мајкл Хадсон, и објашњава да мере којима прибегава влада спречавају системске промене потребне за заустављање кризе.
Када каматне стопе расту као што то чине сада да би се сузбила инфлација, објашњава Хадсон, цене хартија од вредности - обвезница и акција - падају. Међутим, банке не морају да смање тржишну цену своје имовине, која се углавном састоји од таквих акција. Тако банке стварају такозване нереализоване губитке. Банке морају да открију стварни пад своје тржишне цене само када почну да продају ове обвезнице или упаковане хипотеке.
То се управо десило са "Силикон вели бенк" (СВБ), за коју се испоставило да се коцкала како би остварила капиталну добит куповином дугорочних обвезница Трезора, чије су каматне стопе нагло порасле због пооштравања које је наметнуо ФЕД.
Банка је очекивала да ФЕД не може да задржи високе каматне стопе а да не изазове озбиљну рецесију. Али, уместо да снизи каматне стопе, шеф ФЕД-а Џером Пауел је објавио да већ има довољно запослених у САД, па је подигао каматне стопе, чак и више него што је најављивао. Камате су порасле, а цене обвезница су нагло пале.
СВБ је, примећује Хадсон, "остао на нереализованом губитку од близу 163 милијарде долара, што је више од његове основе капитала."
Депоненти се нису понашали ирационално
Банке широм земље почеле су да нагло губе депозите. Ово није била "трка" депонената која је резултат страха. Штедише су повлачиле своје улоге зато што су се банке понашале на себичан и похлепан начин.
Хадсон ову оцену илуструје тврдњом да су банке, док су остваривале огроман профит на растућим каматним стопама, штедишама исплаћивале само око 0,2 одсто добити. Односно, банке су се понашале као монополисти, одбијајући да поштено исплате своје депоненте.
Резултат тога је све већи јаз између онога што инвеститори могу да зараде куповином неризичних хартија од вредности Трезора, која износи око четири одсто, и малих свота које су банке исплаћивале својим штедишама. Другим речима, депоненти су почели да повлаче свој новац из банака како би зарадили другде.
Било би погрешно ово назвати "паником", додаје Хадсон. Депоненти који су подизали свој новац нису били ирационални, већ су то радили због себичности банака. СВБ је у томе била једна од најгорих. Зато су њене акције тако нагло расле у последњих неколико година.
То се одразило и на иностране депоненте. Индекс америчког долара је 13. марта пао за један процентни поен, што је огромна сума за један дан. Европљани су почели да продају америчке акције, и то је узроковало нагли пад европских берзанских индекса.
Политички аспекти банкарске кризе
Председник Бајден је учинио све што је могао да збуни јавност. Његов говор од 13. марта уверио је гласаче да "спасавање СВБ" није опција. Оно што је председник Бајден имао на уму није било спасавање новца пореских обвезника. Заправо, то је била демонстрација колико је у САД моћна модерна монетарна теорија. Осим тога, банкарска средства, довољна да "депоненти остану неоштећени", креирале су власти - једноставно речено, штампањем новца.
У свему томе, "дерегулативна корупција" играла је огромну улогу. СВБ је надгледала Федерална банка стамбених кредита (ФХЛБ). ФХЛБ је познат по томе што се банке које са њим послују налазе под његовом супервизијом.
Још једно политичко питање, истиче Хадсон, јесте питање да ли је СВБ био упориште Демократске странке и извор финансирања њене политичке кампање. Бајденова администрација, тврди Хадсон, "није хтела да убије гуску која носи златна јаја", финансирајући демократску кампању. Управо је финансијски сектор срж подршке Демократској странци.
План Бајденове администрације је нешто што је већ уходано у САД. Бајден је решен да обезбеди помоћ банкама барем до председничких избора у новембру 2024.
Привреда се увек намерно успорава када стопе надница радника теже да сустигну инфлацију, узроковану монополским ценама и санкцијама против Русије, што, све заједно, подиже цене енергената и хране.
То је права финансијска криза са којом се суочава америчка привреда, тврди Хадсон, а она превазилази банкарство. И управо зато је она још далеко од свог завршетка.