Када је 2010. "врућа фаза" последње велике финансијске кризе била завршена, економисти Банке за међународна поравнања (БИС) саставили су прелиминарни биланс стања који, преведен на једноставан језик, гласи отприлике овако: Претерано надуван финансијски сектор, у комбинацији са претерано великодушним централним банкама, намамио је компаније и грађане да се све више задужују.
Када све ове обавезе више нису могле да се сервисирају, кула од карата се урушила. Онда су ускочиле државе, због чега су се и земље са раније солидним јавним буџетима развукле до граница својих могућности, пише за "Шпигл" Хенрик Милер, професор на Техничком универзитету у Дортмунду и доктор економских наука.
У лето 2010. просечан дуг компанија и приватних лица у богатим земљама био је 170 одсто привредне производње. Државни буџети су били скоро 100 одсто задужени, а монетарни систем је управо прошао кроз искуство блиске смрти. Утолико је фрустрирајуће, наводи Милер, што се од тада мало шта битно променило. Напротив. Обавезе, не само државе већ и приватне привреде, данас су још веће него што су биле тада.
Ситуација постаје "тесна". Камате расту. Сервис дуга постаје скупљи али је задуживање и даље високо.
Државама организованим у ОЦЕД-у (Организација за економску сарадњу и развој) потребно је 13 билиона америчких долара, од тога 10,6 билиона да рефинансирају старе дугове новим, сада скупљим кредитима. Блиска будућност, наводи се у извештају, изгледа овако: раст трошкова финансирања уз велике потребе за финансирањем, повећана геополитичка неизвесност и брзо заоштравање монетарне политике. То је, наводи професор, јеловник ужаса, гледано са финансијског гледишта.
Више од деценије након БИС-овог биланса стања, ситуација се није значајније променила. Банке су од прошле кризе строже регулисане, а њихове књиге су углавном очишћене од лоших кредита. Неке државе су, такође, неколико година контролисале потрошњу. Али модел раста вођен дугом се наставио, глобално. Кина и многе земље у развоју такође су нагомилале рекордне дугове.
Светска привреда је 2010-их могла да напусти "јединицу интензивне неге" јер је финансијски сектор наишао на изузетно повољну климу. Каматне стопе су наставиле да падају, централне банке су откупиле билионе долара, евра, фунти и јена у државним дужничким хартијама од вредности. Сада се ситуација мења из корена.
Европска централна банка (ЕЦБ), Федералне резерве (Фед) и други сада продају обвезнице у покушају да укроте инфлацију и тако повлаче ликвидна средства са финансијског тржишта. Чак и ако централне банке наставе да крстаре на аутопилоту и наплате само номиналну вредност обвезница на крају рока, то ће имати значајан утицај на трошкове финансирања држава.
Према ОЕЦД-у, велики део хартија од вредности западних централних банака доспеће у наредних седам година. Министри финансија ће морати да пронађу додатна средства за ово. То значи да ће морати да убеде штедише да је вредно уложити новац у државне менице. Заузврат, мораће да понуде високе камате и строгу политику штедње са све већим порезима како би смањили вероватноћу националног банкрота.
Проблем је што се финансијски маневарски простор држава драстично смањује - под условом да су централне банке озбиљне у борби против инфлације. Чак се и Немачка, финансијски најстабилнија од великих западних економија, суочава са тешким компромисима. Повећана потрошња на пензије, војску и камате је у супротности са слабим економским замахом.
Али, наводи Милер за "Шпигл", срж економских проблема лежи дубље.
Прошле недеље, "Мекензи глобал институт" (МГИ), истраживачки центар истоимене консултантске куће, представио је студију која даје назнаке шта иде по злу у глобалном економском систему.
У њему аутори праве оригиналну рачуницу: представљају глобални биланс стања – списак процењених глобалних средстава приватне привреде, грађана и држава. Заједно, некретнине, земљиште, машинерије, инфраструктура и интелектуална својина вреде невероватних 630 билиона долара. Ова сума се учетворостручила за две деценије.
То не би био проблем да се реална економска производња развијала сличном брзином. Али то није био случај. Уместо тога, дугови су наставили да расту заједно са имовином. Државе су се осетиле принуђеним да уђу и нашле су се на ивици својих финансијских могућности.
Примера ради: Да бисте могли да финансирате некретнину која је поскупела, сада вам је потребан већи кредит, с тим што се приход од закупа није повећао. Или, корпорација која преузима конкурента инвестира у пословном смислу, али не и у економском смислу - преуређују се само капацитети који су на располагању у земљи. У принципу, стварање укупне економске вредности остаје непромењено.
Или, приватна компанија која купује солидну компанију, оптерећује је дуговима, извлачи готовину, а затим је продаје, не додаје вредност, али прерасподели средства. То не значи да је свако преузимање непродуктивно. Али дугорочно гледано, економија трансакција вођена финансијама еродира економију и друштво. Када компаније расту, то не користи националној економији у целини, објашњава Милер.
Куповина средстава централних банака и екстремно ниске каматне стопе током 2010-их, а затим и током пандемије короне омогућиле су да улози постају све већи и већи. Али бум вођен новцем није се адекватно превео у реалну економију. Оно што је порасло биле су процене и дуг.
Инфлација и растуће каматне стопе, геостратешка ситуација и деглобализација суштински мењају окружење и чини се да је поново дошло време за тешко обрачунавање, закључује "Шпигл".