У Србији се некада ракија правила од шљиве, кајсије, крушке и дуње, а последњих година готово да нема воћа које бар неко није покушао да испече у казану и флашира за продају. Све чешће се ово жестоко пиће прави и од поврћа - купуса, шаргарепе, па чак и парадајза и паприке. Све ове ракије, ипак, по произведеној количини и интересовању љубитеља капљице не могу да се пореде са традиционалним укусима домаће ракије. Регистроване дестилерије произведу скоро 30 милиона литара ракије, а процењује се да је укупна количина са жестином коју произведе грађани за своје потребе, око 50 милиона литара.
Извоз ракије од воћа достигао је прошле године рекордну вредност од 13,4 милиона евра и већи је за 25,3 одсто у односу на претходну годину.
Према подацима Привредне коморе Србије, ракије од воћа највише су се прошле године извозиле у Хрватску, Црну Гору, Немачку, САД и БиХ. Продаја у ових пет земаља чини 60,2 одсто укупног извоза ракија од воћа. У односу на претходну годину, порастао је извоз ракије у Швајцарску, Бугарску и Француску, а први пут је домаћа ракија "отпутовала" и у Азербејџан, Литванију и Летонију.
"Поред повећања извоза и награда које наши произвођачи ракије све више добијају на међународним такмичењима, српска шљивовица је прошле године и званично уврштeна на Унескову листу нематеријалног културног добра, што говори да су странци препозанaли квалитет нашег националног пића и да је сада потребно додатно радити на промоцији у иностранству", каже Бранка Гагић, виши саветник у Удружењу за биљну производњу и прехрамбену индустрију ПКС.
Она напомиње да је Србија трећа по производњи шљиве у свету и да је најпрепознатљивија по производњи националног пића ракије од шљиве - шљивовице.
"Поред ове ракије, производе се и ракије од кајсије, крушке, дуње, брескве, малине, али и меда, ораха, шаргарепе и купуса. Према подацима Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде, а на основу достављених годишњих извештаја регистрованих произвођача годишња производња ракије од воћа креће се преко 27 милиона литара. Поред регистрованих произвођача јаких алкохолних пића, велики је број индивидуалних произвођача, такозваних физичких лица који производе ракију за сопствене потребе. Процењује се да са количином ракије за сопствене потребе у домаћинству укупна количина произведене ракије износи око 50 милиона литара годишње", каже Бранка Гагић.
Према подацима Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде у Регистру произвођача јаких алкохолних пића тренутно је активно више од 730 дестилерија.
"Према Закону о јаким алкохолним пићима прописане су категорије јаких алкохолних пића. Ракија од воћа као категорија јаког алкохолног пиће производи се искључиво алкохолном ферментацијом и дестилацијом меснатог плода воћа или шире од тог воћа, бобица или поврћа", објашњава саговорница РТ Балкан.
Произвођачи су свашта почели да стављају у ракију и да смишљају нове укусе, а Александар Станковић власник подрума "Певац" први је у Србији у њу ставио злато. Иначе, производи 16 врста овог пића, а каже да странци посебно воле дуњу "Златни певац".
"Ракија је добила ово име, јер у себи садржи листиће чистог јестивог злата од 23 карата и одлежала је годину дана у храстовом бурету. Људима је занимљиво све што је другачије, али то ипак није довољно, већ пиће мора да буде и квалитетно да би могло да се пробије на страна тржишта. Продајемо наше ракије по целом свету, у Европи, САД, Аустралији. То је посебна врста злата и мора да се исече на микроделове. На 20 литара ракије се стави тек један грам злата, које се пре свега конзумира као антиоксиданс", прича Александар Станковић.
Последњих година на тржишту се појавила и ракија од шаргарепе, коју прави неколико дестилерија у Србији. И мештани Бегеча, који је познат по производњи овог поврћа, почели су да је праве, а кажу да је за литар овог пића потребно око 20 килограма шаргарепе. Литар кошта од 2.500 до 3.000 динара.
Стручњаци објашњавају да се алкохолни дестилат може добити од било које сировине која у свом саставу садржи одређен проценат шећера, па зато не чуди што чак и купус уместо у каци - заврши у боци. Ипак, напомињу, да је најважније питање, да ли је алкохолни дестилат од неуобичајених, екстравагантних, ретких и чудних сировина пријемчив и допадљив људским чулима - ако се купцима допада, има смисла и производити га, па и назвати ракијом.