Иако је штрајк у Аустралији, највећем светском произвођачу течног природног гаса (ЛНГ), био довољан да у једном тренутку подигне цене за 50 одсто и изазове нервозу у Европи, разлога за "панику", пише "Блумберг", нема јер Европа има моћног савезника који држи цене гаса под контролом у хладнијим месецима: изузетно слабу потражњу.
Производна криза која мучи континент - индустријска активност у Немачкој је смањена 14 узастопних месеци - најбољи је лек за смањење снабдевања гасом. Са таквим пријатељима, коме требају непријатељи?
Широм континента, многе енергетски интензивне компаније су се или затвориле, или су смањиле производњу пошто нису могле да се носе са вишим ценама енергената. Посебно су погођене индустрија ђубрива, хемијска, металуршка, стаклена, папирна и керамичка индустрија. Свим тим затвореним фабрикама сада не требају ни гас, ни струја.
У Немачкој је активност великих енергетских потрошача у јуну пала за скоро 18 одсто у односу на крај 2020. Током истог месеца, потражња за индустријским гасом је такође опала за 18 одсто у поређењу са претходном годином. У јулу је потражња за гасом забележила још већи пад, пала је за 22,9 одсто у односу на годину раније, што је највеће смањење у 2023.
Слика је слична широм остатка континента.
Потражња за гасом у сектору електричне енергије била је слаба и овог лета, пошто је хладно и ветровито време у већини северозападне Европе смањило потребу за клима уређајима, док су ветропаркови радили пуном паром.
Због анемичне производне активности и мањег од очекиваног сагоревања гаса у сектору електричне енергије, "Морган Стенли" процењује да је укупна потражња за гасом у Европи око 15 одсто испод петогодишњег просека, чак и када се коригује утицајем временских прилика.
Са малом потрошњом и до сада обилним снабдевањем течним гасом (ЛНГ) Европа је успела да убризга рекордну количину гаса у подземна складишта током пролећа и лета. Европске залихе гаса су попуњене скоро 92 одсто - што је рекордно високо за ово доба године.
Ако се тренутни темпо убризгавања настави, залихе би достигле 100 одсто до средине септембра. Чак и ако дође до штрајка радника у Аустралији, највећем светском произвођачу ЛНГ-а, Европа ће вероватно напунити складишта до краја октобра или почетка новембра, у поређењу са просеком за 2010-2019 од 91 одсто за то доба године.
То је, ипак, мала утеха за индустријалце са континента. Тренутно, европске цене гаса крећу се на око 35 евра по мегават сату, у поређењу са просеком за период 2010-2020 од нешто више од 20 евра. Велепродајне цене електричне енергије крећу се изнад 140 евра по мегават сату, што је више него троструко у односу на просек 2010-2020 од 38,5 евра.
Проблем за индустрију није само то што су садашње цене много више него пре увођења санкција Русији. Прави проблем је у томе што компаније знају да би било које питање снабдевања, стварно или замишљено, изазвало раст цена, јер чак и са скоро пуним залихама, Европи је потребан сав гас који може да зграби да преживи зиму.
То је разлог зашто толики извршни директори оклевају да врате производне капацитете, плашећи се поновног активирања фабрике само да би их поново сачекале више цене.
Баланс понуде и потражње за гасом у Европи и даље је нестабилан. Само изузетно слаба индустријска потражња одржава равнотежу система. Обилне залихе помажу, али чак и са њима, Европа не би преживела зиму ако би се потражња за индустријским гасом вратила на ниво пре кризе.
Због тога, цена избегавања енергетске кризе је дубока рецесија у производном сектору и дугорочни губитак привредног раста.