На данашњи дан пре тачно 30 година окончана је једна од највећих инфлација у дотадашњој историји. Тада је почела примена програма Драгослава Аврамовића којим је заустављена хиперинфлација у Савезној Републици Југославији, а вредност динара изједначена је са немачком марком.
Један од до тада најпознатијих српских економиста у свету, високопозиционирани стручњак Светске банке, постао је симбол стабилности динара после хиперинфлације, а народ га је од милоште назвао - Деда Аврам.
Од безвредних новчаница са гомилом нула, добили смо праву валуту - нови динар који и данас користимо. Новчаница са ликом Јована Јовановића Змаја током 1992. и 1993. године имала је највећу номиналну вредност, од 500 милијарди динара, је уједно једна и од највећих у историји светских монета.
Са распадом СФРЈ почетком 90-их, земља се суочила са хиперинфлацијом, током које су цене порасле за чак 313 милиона одсто. Према договору тадашњег председника Србије Слободана Милошевића и председника Владе Николе Шаиновића, економисти предвођени Драгославом Аврамовићем направили су план заустављања инфлације, који је почео да се примењује 24. јануара 1994.
Почетком 1992. године инфлација је била око 45 одсто месечно, у мају је скочила на 80 одсто, а у јуну је већ достигла 100 одсто месечно. У јесен 1993. године састављен је економски тим предвођен Аврамовићем чији задатак је било обарање инфлације и стабилизација финансијског система.
Периода пре стабилизације динара, грађани се нерадо сећају, иако сви који су били запослени знају да су плате "калирале" из сата у сат и тачно памте примере шта су за њих могли да купе ујутру, а шта на крају радног дана. Били су милијардери по нулама на новчаницама, а ништа нису могли да купе.
Штампање пара без покрића обезвредило је плате и пензије током 40 месеци колико је трајала хиперинфлација. Зараде су у јануару 1994. године пале на око 30 марака, а пензије највећег броја пензионера на свега пет марака.
Драгослав Аврамовић је у својој књизи "Реконструкција монетарног система Југославије и победа над инфлацијом 1994. године" цитирао писмо Јелене Христодуло, председнице ИО Синдиката просветних радника Србије у којем је навела да су последњег дана 1993. године запослени у Основној школи за децу оштећеног вида "Драган Ковачевић" добили плату у противвредности две немачке марке, а да су наставници 12. Београдске гимназије добили почетком јануара 1994. године плату од 1,5 немачке марке.
Драгослав Аврамовић је рођен у Скопљу, где је завршио гимназију, а диплому високог образовања стекао је на Правном факултету у Београду 1941. године. Докторат економских наука стекао је 15 година касније. Био је руководилац стручног тима за мобилизацију иностраних средстава, да би у периоду од 1951. до 1953. године радио као саветник Народне банке Југославије.
У иностранству је радио као економиста у Светској банци од 1953. до 1977. године, а за то време успео је да напредује од шефа Одељења за опште студије до места директора. Радио је и као економски саветник Банке за трговину и развој у Вашингтону у периоду од 1984. до 1988. године. За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 27. октобра 1994. године.
Драгослав Аврамовић је постао гувернер Народне банке Србије у марту 1994. и са тог места је смењен после нешто више од две године – 15. маја 1996. године. Као гувернер је упозоравао да "тоталном блокадом преговора са међународним финансијским организацијама" савезна влада гура земљу у пропаст. Аврамовић је на изборима 1996. године предводио опозициону листу "Заједно", али се усред кампање, због здравствених разлога, повукао из изборне трке.
Преминуо је 26. фебруара 2001. године у Роквилу код Вашингтона, а сахрањен на Новом гробљу у Београду.
Економисти тврде да је најбоља брана против хиперинфлације независна Народна банка, уз подсећање да је Аврамовић у Скупштини, када је смењен са функције гувернера, рекао: "Нећу да штампам паре".