Годишњица рођења Данила Бате Стојковића

Велики српски глумац Данило Бата Стојковић рођен је 11. августа 1934, пре девет деценија.

Била је то особа сасвим изузетног дара и ретке професионалне посвећености. Не само као глумац него и као личност. Остављао је особен, незабораван траг, како у театру тако на филму, али и у историји српске културе уопште.

По сведочењу Борислава Михајловића Михиза, у "Аутобиографији о другима", када је Бата Стојковић требало да игра газду Симеона Лупуса у "Корешподенцији" драмском делу које је Михиз уобличио по "Златном руну" Борислава Пекића, седмотомној саги о једној трговачкој породици, постојала је запитаност како да игра великог газда Симеона.

Михиз је дилему прекинуо сугестијом да је сасвим довољно ако Бата игра свог оца Алексу. Тако је настала незаборавна улога Симеона Његована Лупуса, пребогатог пословног човека ослоњеног на вековну породичну традицију трговине и стицања.

Ту улогу Бата Стојковић је одиграо три стотине пута, незаборавно.

Батин отац, Алекса Стојковић, трговац београдски, богат и угледан, сам је у више наврата наново стварао богатство. Родом Јужносрбијанац, како се онда говорило, негде са простора данашње Северне Македоније, Алекса је пре Првог светског рата у Русији стекао велико богатство, које се потпуно истопило када је руска царска рубља пропала. Потом се опоравио у међуратном Београду.

И када му је сва имовина одузета после Другог светског рата, веровао је да ће наново стећи. Та "срамота" међутим, како је Бата називао комунистичку власт, трајала је предуго, и надживела је и газда Алексу Стојковића и толике друге.

Била је то кућа у коју су долазиле генерације српских интелектуалаца, које је углавном окупљао старији брат Живорад Жика Стојковић.

Отуда је Батина ученост и господственост, по којој је био надалеко познат, била дар како његове личности тако средине која га је обликовала.

Оличење децентног, галантног, одговорног, физички, како је сам говорио, деловао је "као комода" па је у млађим данима углавном добијао улоге изразитих представника људи из народа.

Отуда и његово лице као мотив читавог циклуса сликара Миће Поповића, лик Гвоздена.

Највише упамћен по улогама у комедијама, Бата Стојковић подједнако упечатљиво глумио је најкарактерније улоге.

Глумац изузетног дара и просвећености у последњој фази био је у извесном смислу глумац који је имао свог драмског писца, Душана Ковачевића. Напросто, невероватно снажном драмском појавом, постао је трајна Ковачевићева инспирација.

Важан момент његове каријере била је улога коју је 1953. играо у представи "Крчма на главном друму" по тексту Антона Павловича Чехова. Стицај околности је био да се у публици нашао и Добрица Милутиновић, велики глумац и театарски ауторитет.
Под утисаком виђеног, стари и угледни Милутиновић није штедео на похвалама тада сасвим непознатом Бати Стојковићу.

Дипломирао је, код Јосипа Кулунџића 1959, на Факултету драмских уметности. На Академију га је иначе примио Томислав Танхофер.

Био је стални члан Атељеа 212, од 1962. године. Неколико година је претходно провео у Југословенском драмском. Занимљиво је да је прву улогу у Југословенском драмском позоришту играо у "Магбету" 1956, а на филму у "Издајнику" 1964.
Упамћена су његова остварења у филмовима "Мајстор и Маргарита" Душана Макавејева, по Булгакову, 1972. године, "Чувар плаже у зимском периоду" 1976, "Национална класа" Горана Марковића 1979.

На филму, легендарни статус стиче осамдесетих, улогама у "Ко то тамо пева", "Посебан третман", "Маратонци трче почасни круг", "Идемо даље", "Како сам систематски уништен од идиота", "Варљиво лето `68", "Балкански шпијун".
Остаће упамћене његове театарске улоге у "Корешподенцији", "Професионалцу", "Милану Недићу".

Преминуо је марта 2002. Имао је 68 година. Иако тешко болестан није престајао да игра до самог краја.