Пре три деценије Александар Гаталица (1964), који је тренутно први саветник амбасаде Србије у Љубљани, крочио је на књижевну сцену романом "Линја живота", а пре неколико дана, у издању "Академске књиге", објављено му је дело "Друга виолина и друге приче".
На питање "Новости" шта га је мотивисало да се врати краткој прозној форми, добитник НИН-ове награде рекао је да се 18 година налазио се у арени писања романа, те да је на својој кожи осетио све оно што ова крвава и лепа арена нуди писцу: буку, метеж, бес, друштвену клопку у којој писац романа мора да брани и своје уметничко дело, али и своје политичке друштвене или приватне намере.
"Видео сам да је роман врста уговора: како год га пишете великим словима, он има неки део који је исписан ситнијим словима и нешто посебно и не увек добронамерно уређено. Било ми је мало доста тога. Хтео сам одмор и предах. Прича је приватна ствар. У причи се поново писац окреће самом себи, а то сам збиља учинио у збирци 'Друга виоилна и друге приче'", нагласио је Гаталица.
Истиче да задржавање пажње књигољубаца није потребно.
"Када спомињемо ову категорију читалаца, ми говоримо о људима који читају у аутобусу, у парку, у сенци неког разгранатог дрвета, увече пред спавање - то је најплеменитија врста читалаца и они ће, сигуран сам, сами наћи ову књигу и у њој уживати", рекао је он.
Како стићи до "окорелих читалаца романа", то је питање за писца приповедака, додаје.
"Мој одговор је једноставан: читаоци романа, станите, обазирите се око себе! Шта вам је донела бука, шта вам је донело давање и узвраћање ударацау литерарно-читалачкој арени? Читаоцима романа желим да се и сами зауставе и да узму ову збирку прича, биће лековито", поручио је.