Незаборавни српски афористичар, поета, новинар и уредник Душко Радовић напустио нас је пре четрдесет година, 16. августа 1984. године.
Рођен је новембра 1922. у Нишу. Отац, железничар, машиновођа, родом је био из Вранића код Чачка, мајка Софија, рођена Стефановић, била је из Ниша.
Како се отац кретао за службом породица се селила. Отуда се Душко школовао у Суботици, потом у Београду, где је доспео када је имао шеснаест година. Студирао је филозофију.
Почео је да пише као дете песме. У његовом случају то је вероватно био својеврсни призив, потреба.
Прве песме објављује позних четрдесетих, у ослобођеном Београду, по окончању Другог светског рата.
Био је уредник "Пионирских новина". Уређивао је лист "Полетарац" био новинар "Борбе". Радио је у листовима "Змај", "Пионир", "Кекец".
Потом, уређује Програм за децу Радио Београда, па од почетка шездесетих Програм за децу Телевизије Београд, где ствара незаборавну емисију "На слово на слово".
Потоњи тумачи историје телевизије дошли су до закључка да је Душко Радовић управо емисијом "На слово на слово" био зачетник новог приступа програмима намењеним деци.
Будио Београђане
Од 1975. године уредник је у Студију Б. Његова култна емисија "Београде добро јутро" појавила се јула исте године. Изгледа да је његовом доласку у Студио Б највише је допринела чињеница да је ту кућу тада водио Драган Марковић. Била је то невелика редакција, тада нов медиј.
Душко Радовић писао је поезију, афоризме, скечеве, хумореске. Посебно је упамћен као сценариста. Незапосленост га је у једној фази приморала и да израђује рекламне материјале. И њих је такође обликовао с дозом одмерене духовитости.
Највише је писао за децу, али су му судбину, односно пре свега литерарну славу одредиле досетке на обичне људске а онда и опште друштвене теме, које каткад нису биле добро виђене у ондашњем једнопартијском систему.
Његова радио драма "Капетан Џон Пиплфокс" појавила се 1953. године.
Рад је иначе описивао као неопходан, лековит напор, а себе је тумачио као сваштара. Писао је неуморно, готово сваке године била би објављена нова књига Душка Радовића.
Године 1960. појавила се радио драма "Како су постале ружне речи". Потом, "Смешне речи" 1961, "На слово на слово" почев од 1963, током наредне две године. "Где је земља Дембелија" 1965, "Че, трагедија која траје" 1969, у коауторству са Матијом Бећковићем. Следила је "Вукова азбука" 1971, "Црни дан" исте године, потом "Доколице", па "Београде, добро јутро".
Поједи његове песме постаће шире популарне пошто их је усвојио и изводио дечији хор Колибри.
Највише је упамћен по емисији "Београде, добро јутро" где се свакодневно појављивао до 1982. У њој је коментарисао, топло и са много љубави, карактеристичним пријатним тоном, свакодневицу која га је окруживала. Највише је говорио о уобичајеним људским темама, породичним односима, вољеном Београду, да би понекад и прелазио оквире толерисаног. Будио је Београђане обиљем духовитих и сатиричних досетки, обележених својеврсном мудрошћу.
Политичке поруке су се појављивале заправо посредно. То није била његова првобитна тема, него узгредна.
Долазио је у Студио Б врло рано, чак око пет, неспреман за јутарњу емисију. Отуда мрзовољан, смрачен, смишљао је неопходан текст. Потом би изненада сео и прибележио оно што ће изговорити, чему је неретко претходило нервозно кружење ходницима на врху Београђанке. Колеге су знале да му у тој фази није могуће или није паметно прићи.
Емисија је свакодневно емитована у два наврата, рано ујутру у седам, и поново у 17 часова. Поподневно репризирање је уведено накнадно. Није међутим била реткост да поподневне емисије не буде, уколико би се догодило да неко важан има замерке на садржину емитованог.
Како се верује, одлуци да емисија буде укинута, 1982. године, допринела је досетка изречена у последњој емисији "Ако већ можемо и морамо без Тита, можемо и без многих других".
Наводно је пошто су се "главе охладиле" позиван да настави редован рад у тада омиљеној радијској емисији Студија Б. Истина је међутим, да је он тада већ био тешко болестан.
Мргуд широког срца
Његове колеге сведоче да је био ретко несебичан човек, иако је остављао утисак мргуда.
"Београде добро јутро" необично популарна емисија, поступно је стекла неку врсту култног статуса, захваљујући његовом особеном духовитом, топлом изразу.
И деценијама након његовог одласка књиге његових афоризама продају се у невероватним тиражима. О популарности уосталом говоре и бројни преводи. Добитник је низа признања, као Невен, Младо поколење, Награде Змајевих дечјих игара, Стеријиног позорја, чак и Седмојулске награде. Додељена му је такође повеља, диплома, Међународне организације за дечју књижевност Ханс Кристијан Андерсен.
Занимљиво је да је преводећи француски шаљиви стрип Талични Том, који је углавном радио прослављени Рене Гошини, управо Душко Радовић осмислио имена ликова у том серијалу, која ће остати одомаћена у нашој средини.
Као литерата највећи траг је извесно оставио пушући за, како је он говорио, поштовану децу. Мада, истина, то што је он писао за децу било је намењено и онима који то одавно више нису.
Душко Радовић одавно је саставни део лектира и школских читанки. Овај свет напустио је августа 1984. пре четири деценије. Имао је тада 61 годину.
Пред здањем Београђанке где је радио годинама, постављен му је споменик.
По њему су назване улице у родном Нишу, Београду и Новом Саду, односно Петроварадину. Октобра 1984. Београдско Мало позориште названо је по њему.