Стеван Стојановић Мокрањац, композитор и музички педагог, преминуо је на данашњи дан – 28. септембра 1914. Непревазиђени великан српске музике, композитор, мелограф, професор, академик, један је од кључних аутора националног правца српске музике.
Мокрањац је био и јесте – национална институција музичког стваралаштва у Срба позног 19. и почетком 20. века. Посебан је значај његовог дела на пољу духовне музике Срба. Његова величанствена Литургија, чији је саставни део Херувимска песма, односно Божанствена служба Светог Јована Златоустог, непревазиђено је дело у том домену.
Аутор је такође композиција Тебе Бога хвалим, Величаније Светом Сави, Две песме на Велики петак, Три статије, Акатиста, Опела.
Неизмеран траг који је оставио пресудно је утицао на Станислава Биничког, Исидора Бајића, Петра Крстића, Петра Коњовића, Милоја Милојевића, Косту Манојловића, Светомира Настасијевића.
Стеван Стојановић рођен је јануара 1856. у Неготину. Презимену ће доцније додати Мокрањац, по селу Мокрању, одакле његови потичу. То није био изузетак у Србији 19. века. По истоветном моделу обликована су презимена Блазнавац, Книћанин, Гарашанин, Маршићанин и бројна друга.
Гимназију је учио у Јагодини и Београду. Као ученик био је члан Првог београдског певачког друштва, основаног јануара 1853.
Вероватно под утиском идеја Светозара Марковића определио се за студије Природно-математичког одсека Велике школе у Београду, тада највише просветне институције Србије.
Минхен, Рим, Београд...
Убрзо се ипак посвећује музици. Београдско певачко друштво пронашло је начина да га упути на студије у Минхен, 1879. године, код Јозефа Габријела Рајненберга (1839 - 1901). Већ тада постојала је нада да би даровити Мокрањац могао бити настављач Корнелија Станковића (1831 - 1865) првог школованог српског композитора, мелографа, рођеног у српском кварту Будима, Табану.
После извесних несугласица 1883. прекида студије и враћа се у Београд. Наставиће их потом у Риму 1884 - 1885. и у Лајпцигу 1885 - 1887. као државни стипендиста.
Био је хоровођа певачког друштва "Корнелије Станковић", диригент Београдског певачког друштва, водио је и Српско-јеврејско певачко друштво, Типографско певачко друштво "Јакшић".
Радио је као професор у Првој београдској гимназији 1887 - 1900. Године 1901. постаје предавач и у београдској Богословској школи.
Оснивач је Српске музичке школе у Београду, са Станиславом Биничким и Цветком Манојловићем, 1899. године. Била је то прва стална музичка образовна институција оновремене Краљевине Србије. Њен директор био је до смрти септембра 1914. Та школа названа је касније по њему.
Праћење народног стваралаштва
Утемељитељ је и првог гудачког квартета у Србији. Био је председник Удружења српских музичара, од његовог оснивања 1907. године. Фебруара 1906. постао је дописни члан Српске краљевске академије.
Почев од осамдесетих 19. века, систематски прати народно музичко стваралаштво, које предано бележи. Тада настају прве Мокрањчеве Руковети.
Сам је прибележио да је приближно 160 српских народних мелодија сакупио на Косову, 1896. године. Око 300 потиче из других српских крајева, знатним делом из Левча, Шумадије, делом из Македоније.
Изузев неколико соло-песама, пет фуга за гудачке инструменте или музике за представу Ивкова слава, све што је стварао из домена је хорске музике.
Његових петнаест Руковети постале су стандард уметничке стилизације у српској музици, народног извора.
Аутор је такође Приморских напева, скерца Козар, низа обрада руских, мађарских или румунских песама. Написао је и више музиколошких студија.
Бележио је такође духовну музику, као што су Осмогласник или Страно пјеније. Његова духовна музика, као Литургија односно Божанствена служба Светог Јована Златоустог или Тебе Бога хвалим, трајно остају као громаде музичке културе Срба.
Поседовао је изванредан, умногоме непревазиђен смисао за уметничку обраду народних песама, при чему су Руковети врхунски домет музике у Срба, његова црквена појања извесно спадају у сам врх духовне музике уопште.
Године 1912. омела га је болест. Од тада поступно се повлачио. Умро је у Скопљу где се склонио, с породицом, из зоне ратних дејстава, септембра 1914, два месеца пошто је Аустроугарска напала Србију и тиме започела Први светски рат. Имао је тада 58 година.