Разноликост и противречност савремене Русије, од кавкаских забити до раскоши Москве и Петербурга, представљени су у збирци прича "Вртлог" Маргарите Симоњан, која се, захваљујући издавачкој кући "Катена мунди", нашла и пред српским читаоцима.
Књига Маргарите Симоњан, која је широј јавности позната као новинар и главна уредница РТ и МИА "Русија севодња", чији је део и Спутњик, представљена је данас на Међународном сајму књига у Београду, а о њој су говорили главни уредник "Катене мунди" Бранимир Нешић, преводилац Радмила Мечанин, редитељ Емир Кустурица и универзитетски професор Мило Ломпар.
Маргарита Симоњан је у видео-обраћању учесницима промоције истакла да се радује што је њена књига објављена и што се представља "у највољенијој Србији и Београду, најлепшем граду и земљи, у којима живе изванредни људи, браћа и сестре", а посебно је захвалила редитељу Емиру Кустурици који јој се и обратио с идејом да њена збирка буде преведена на српски језик.
"Веома сам му захвална већ за то што је прочитао, а посебно за његову иницијативу. Надам се да ће књига наћи своје читаоце", рекла је Маргарита Симоњан.
Редитељ Емир Кустурица је истакао да је приликом читања прича Маргарите Симоњан био изненађен "перцепцијом која се у литературу претвара из стварносног оквира".
"И ту постоји једна предност која се у нашој литератури не користи уопште, а у руској је данас изузетно много присутна – то је ревалоризација совјетског периода, а у случају Симоњанове постоји и тај период Јељцинове Русије, где се, заправо, и та прича 'Вртлог' смешта у контест управо растурања оне Русије коју смо знали, или довршавања хладноратовске Русије", истакао је Кустурица.
Према његовој оцени, Маргарита Симоњан као писац има "језгровитост и чисту и јаку реченицу", која би се могла упоредити са стилом Владимира Набокова или Ивана Тургењева.
Бранимир Нешић је признао да је, када га је Кустурица позвао и рекао му да је Маргарита Симоњан написала збирку прича и да су те приче, према његовом мишљењу, добре био веома скептичан.
"И морам признати да сам с подозрењем кренуо да читам. Нисам баш очекивао да ћу успети да откријем дубљи уметнички квалитет у њеним причама, али признајем да сам много погрешио", истакао је Нешић.
Према његовим речима, на око 300 страница збирке Симоњанова се открива као "танани приповедач који додирује најважније тачке људске природе и друштвених промена које су се дешавале и дешавају се у Русији".
"У овој књизи открива се скривена страна ауторкине личности, суптилан посматрач, познавалац људске природе и настављач традиције руске психолошке прозе", рекао је Нешић.
Ломпар: Приче имају јак белег ставрности
Универзитетски професор Мило Ломпар оценио је да приче Маргарите Симоњан имају јак белег стварности.
"Ту су приче о Кавказу, о односима народа који су тамо, врло реалистички, натуралистички дате. Од почетка до краја видимо контраст два света. С једне стране, то је свет који можемо назвати блазираним, високо позиционираним, имућним, раскошним, у свом богатству Москве или Петербурга. И тај свет се стицајем околности доводи у ситуације потпуно другог света, света непосредног, елементарног искуства", рекао је Ломпар.
Он је напоменуо да није реч само о социјалним разликама, већ о разликама у опажању времена.
"Овде се та стварност показује много разуђенијом. Необични људи на Кавказу, необичне друштвене прилике, необичне куће, амбијенти, реченице", навео је Ломпар, додајући да у појединим причама постоје и аутобиографски елементи у којима ауторка користи своје репортерско искуство.
Мечанин: Нови реалиста у савременој руској прози
Радмила Мечанин, која је превела књигу, истакла је да је и сама у почетку била сумњичава према Маргарити Симоњан као прозном писцу, али да је током читања открила да се она јавља као "један нови реалиста у савременој руској прози", близак књижевном изразу Захара Прилепина и Романа Сенчина, те да је са задовољством одлучила да преведе њене приче.
"Она је овом књигом показала широку лепезу познавања људских карактера, народа. Ово је егзотични пејзаж степске Русије, ово су људи различитих судбина, а ове приче не могу чинити никакав циклус, јер се неке од њих односе на живот у Јерменији, у сиромашним двориштима, док су неке смештене у најлуксузније московске кафиће и клубове затвореног типа, у које се може ући само уз пропусницу. Оно што је свим причама заједничко, јесте да је ауторка врло тананог слуха за све оно што је људско, а њена пажња је усредсређена на савремени живот“, рекла је Радмила Мечанин.