Пре тачно 15 година умро је велики српски писац Милорад Павић. Посебна личност како по литерарном делу које је створио, тако и као научник, историчар књижевности и културе Срба, као и по специфичној естетици коју је неговао.
Прославио се, глобално, када се појавио његов "Хазарски речник", средином и крајем осамдесетих. Међутим, Павић се претходно бавио књижевним стваралаштвом деценијама, што је широј јавности промицало готово незапажено. Имао је притом врхунске резултате као научник годинама раније што је било познато само академским круговима. Остао је готово анониман.
Стасао је у породици интелектуалаца. Отац, иначе вајар и сликар, радио је у просвети. Мајка такође. Штавише, литерата је било и међу његовим даљим прецима. У аутобиографској цртици коју је срочио у позним годинама, приметио је: "Ја сам писац већ две стотине година. Далеке 1766. један Павић је објавио у Будиму своју збирку песама и отада се сматрамо списатељском породицом."
Почео је на литерарном пољу, збирком поезије насловљеном "Палимпсести", објављеном 1967. године.
Иако је студије окончао у родном Београду 1954, звање доктора наука стиче на Филозофском факултету у Загребу, 1966. године, тезом "Војислав Илић и европско песништво".
Као научник, посветио се историји српске културе 17, 18, и 19. века. Отуда, постао је стручњак за српску књижевност барока, класицизма, предромантизма, симболизма. Тако су настала дела: "Историја српске књижевности барокног доба" (1970), "Војислав Илић и европско песништво" (1971), "Гаврил Стефановић Венцловић" (1972), "Војислав Илић, његово време и дело" (1972), "Језичко памћење и песнички облик" (1976), "Историја српске књижевности класицизма и предромантизма" (1979), "Рађање нове српске књижевности" (1983).
Универзитетски наставник био је од 1974. до 1990. у Новом Саду, на тамошњем Филозофском факултету. Катедру у Београду добио је тек 1982. на Филозофским факултету у Београду, на Одељењу за историју.
Држао је курс Историја културе југословенских народа.
Редовни члан Српске академије наука и уметности, Одељења језика и књижевности, постао је априла 1991.
Аутор је збирке поезије "Месечев камен" (1971), потом књиге прича објављене под насловом "Гвоздена завеса" (1973). Следили су "Коњи светога Марка" (1976), "Руски хрт" (1979), "Нове београдске приче" (1981), "Душе се купају последњи пут" (1982).
Из заборава је извукао Гаврила Стефановића Венцловића (1680 - 1749) српског писца, свестране личности. Венцловић је био свештено лице, писац, поета, преводилац, бавио се иконописом, илуминацијом. Када је Павић приредио и објавио 1966. Венцловићева дела под насловом "Црни биво у срцу" био је то важан момент српске културне историје.
Био је и посвећени преводилац, храбар да се упусти у захтевно превођење врхунске поезије. Превео је и приредио српска издања Александра Сергејевича Пушкина "Евгеније Оњегин", "Полтава", "Борис Годунов", укључујући поему посвећену Црном Ђорђу. Преводио је такође поезију лорда Бајрона.
Павић је постао опште познат пошто је београдска "Просвета" 1984. године објавила "Хазарски речник". Било је то особено књижевно дело, својеврсни лексикон, преплет понешто историјске фактографије и сасвим необичне литерарне фикције. Могуће му је прићи на разне начине, не нужно линеарно. Уследила је, исте године, Нинова награда. Глобална популарност догодила се пошто се појавио енглески превод 1988. године, у издању угледне њујоршке куће Кнопф.
Дело је убрзо преведено на више десетина језика. Критичари су га сместили у нешто што се тумачи као постмодерна књижевност.
Предлаган је, у време глобалне популарности, за Нобелову награду, са разних страна света, из Европе, САД, Бразила. Поређен је тада са Борхесом, Умбертом Еком, Кортасаром. Велико признање му је измакло вероватно и стицајем историјских околности, чињеницом да је његова земља, или прецизније народ, у међувремену смештен на "стуб срама".
Као литерата, објавио је потом: "Предео сликан чајем " (1988), "Унутрашња страна ветра " (1991), "Посљедња љубав у Цариграду" (1994), "Шешир од рибље коже" (1996), "Стаклени пуж" (1998), "Кутија за писање" (1999), "Звездани плашт" (2000), "Уникат" (2004).
Писао је преплићући митове, предања, захваљујући невероватној ерудицији, односно познавању митологије и етнологије, осим историографије и културног наслеђа. Градио је фасцинантни преплет реалних и домишљених историјских или псеудоисторијских материјала, својеврсну игру речима, неретко ван оквира рационалног, добрано ослоњен на древна веровања, предања, етнолошка знања.
Његова књижевна дела, као и научна уосталом, одраз су ретке енциклопедијске ерудиције, готово невероватног фонда најразличитијих знања. А онда, следила је бајковита литерарна дорада.
Павићева дела доживела су, свеукупно, приближно стотину превода. Забележио је: "Написао сам роман у виду речника, други у облику укрштених речи, трећи у виду клепсидре и четврти као приручник за гатање картама тарот. Пети је био астролошки водич за неупућене."
Прича о Хазарима, која га је прославила, темељена на тумачењу судбине древног, ишчезлог, туранског, уралско алтајског народа, који је од 7. до 10. века имао велику државу у степама данашње јужне Русије, у извесном смислу такође је била израз забринутости за судбину његовог, српског народа.