Дипломатско дело грофа Саве Владиславића подсећа нас у 21. столећу на најмање две важне околности.
Прва се односи на чињеницу да се политичка свест српског народа програмски усмерава ка европским геополитичком оквиру, при чему се, под придевом европски, подразумева само недодирљивост Европске уније, уз занемаривање чињенице да Европа припада и другим Европљанима, али и ширем евроазијском простору.
Ноторна је географска чињеница да се од Мадрида, преко Брисела, Београда и Москве, до Пекинга и јужно до Њу Делхија, налази један непрекинути простор суперконтинента, кључног за развој и функционисање савременог света.
Сулудо је, у време када се огромне планетарне раздаљине преваљују за свега неколико сати авионом или једним јединим кликом на рачунару, подизати нове гвоздене завесе међу континентима и цивилизацијама, а потпуно је лицемерно то чинити уз отрцане фразе о толеранцији, поштовању различитости и људским правима.
Покушавају да нас на силу вежу за декадентне силе изолационизма, нестабилности и сукоба
Буђење евроазијске политичке и економске свести у српском народу није питање иступања из Европе или дугиновске политичке езотерије, како се често представља у западним медијима, него питање разумевања Европе и саме Србије у 21. веку, за који нам нису, или не би требало да су нам потребне хладноратовске протезе.
То је питање ширине погледа на свет.
Нимало случајно, нама се намеће (гео)политички оков који треба да нас чврсто веже за декадентне силе изолационизма, нестабилности и сукоба, право за једну ускислу геополитичку паланку.
Да је то тако, лако је утврдити када Европска унија од Србије захтева да уведе санкције Русији или када инсистира на украјинском, али не и на српском суверенитету, односно када, поврх свега бандитски незаконито, сузбија Републику Српску или жели да нам пропише меру сарадње са Кином или било којом другом утицајном земљом Глобалног југа.
Посреди је геополитичка провинцијализација Србије која се спроводи под лицемерно истакнутим европским и западним вредностима које, парадоксално, увелико демантују и потиру саме себе.
Како се сећати Саве Владиславића?
Друга околност односи се на оскудну институционалну културу наше нације.
Поменуто дипломатско дело једне у светским оквирима важне историјске фигуре нашег порекла, као што је дело грофа Саве Владиславића, препуштено је, барем је до сада тако било, иницијативи појединаца, па макар један од њих био сам Јован Дучић.
Осим Дучићеве монографије из 1943. године, те неколико појединачних научних радова и објаве превода Владиславићевог извештаја из Кине у издању РТС-а, ми нисмо ништа до сада учинили да дело ове важне историјске фигуре дубље усадимо у сопствену националну свест, како бисмо боље разумели оно то се око нас догађа.
Другим речима, државу, осим декларативно у пригодним свечаностима, није било претерано брига за неговање успомене на човека који нас је, попут Николе Тесле или Михаила Пупина, делујући у белом свету ипак увео у светске процесе којима, као нација, тада поготово нисмо били дорасли.
Срби на Путу чаја
Добар импулс промени овакве ситуације представља монографије "Гроф Сава Владиславић Рагузински – 300 година оснивања (1727–2027) Тројицкосавска (Кјахте), престоницe Пута чаја", штампана на четири језика: српском, руском, кинеском и енглеском језику.
У наше руке, ово капитално дело долази захваљујући, како је "Политика" известила, угледним личностима и водећим институцијама из Русије, Италије, Шпаније, Белгије, Русије, Кине, Србије и Републике Српске.
Покровитељи монографије су Народна скупштина Републике Србије, Одбор за дијаспору и Србе у региону, градови Москва, Кјахта (Тројицкосавск), општина Сремски Карловци, САНУ, Национални центар за историјско памћење при кабинету председника Руске Федерације, Руска академија наука, Библиотека Бурјатије, Руски дом, Институт "Конфуције".
Владиславић нам је својим дипломатским делом заветно откључао 21. век
Сава Владиславић није само дао кључни допринос разграничењу Русије и Кине. На концу, поменуто разграничење показало се као вековни процес, јер је започет у 17, а у потпуности окончан тек почетком 21, века, што Владиславићево дело чини још импозантнијим.
Владиславић нам је, заветно, у симболичком смислу, откључао врата Евроазије и сам 21. век, оснивајући пре три века Тројицкосавск, назван по Светом Сави и уводећи овог српског светитеља у простор Евроазије, што није много, али јесте нешто.
Притом, не треба заборавити да је, иако то није увек уочљиво, Свети Сава веома поштован у Русији, а не у Виљнусу, Лондону, Амстердаму или Берлину.
Не треба да потцењујемо свет симбола, ни интензитете њиховог присуства у свету. На концу, Кинези би рекли: уколико подигнеш главу као змај, не падај као змија.