Уметничко дело које је замало нестало: Пет милиона људи годишње се диви Микеланђеловој магији

Фреске на плафону Сикстинске капеле, најпознатијe капелe у Апостолској палати, званичној резиденцији папа у Ватикану, први пут су представљене јавности на данашњи дан 1512. године. 

Под патронатом папе Јулија II, италијански ренесансни вајар, сликар, архитекта и песник Микеланђело Буонароти је пет година, од 1508. до 1512, осликавао 1.100 квадратних метара Сикстинске капеле.

Упркос томе што му је ово уметничко дело обезбедило вечну славу, Микеланђело на почетку није био вољан да се прихвати посла, јер је сматрао да му од руке боље иде вајарство. Своје муке описао је и у песми написаној 1509. године: "Сваки мој гест је слеп и бесциљан. Нисам на правом месту - нисам сликар".

Међутим, није ни могао да слути какав утисак ће његово дело оставити на тадашњу јавност и да ће таваница Сикстинске капеле постати једно од највећих уметничких дела у историји.

"Цео свет је дотрчао када је свод откривен. Сам поглед на њега био је довољан да их сведе у запањену тишину", написао је 1512. године историчар Ђорђо Вазари.

Данас, више од пет векова касније, магија Микеланђеловог дела не бледи, свет и даље "трчи" у Ватикан, а капелу дневно посети око 25.000 људи, то јест чак пет милиона годишње.

Цензура фресака Сикстинске капеле

Италијански кардинал Оливијеро Карафа је, упркос чињеници да је био изузетно важан покровитељ уметности тог времена, остао упамћен као човек који је најдиректније одговоран за цензуру Микеланђелове фреске Страшни суд, коју је уметник стварао од 1537. до 1541. године.

Пошто је фреска приказивала голе фигуре, Карафа (између осталих) је уметника оптужио за неморал, па чак и сатанистички утицај.

Фреска је била предмет огорченог спора између Карафе и Микеланђела и папе Јулија II, који је уговорио и одобрио рад.

Карафа и монсињор Сернини организовали су кампању цензурe, познату као "Кампања смоквиног листа", како би убедили Јулија II да дозволи да се фреска у потпуности уклони, то јест прекречи, па опет наслика.

Међутим, након побуне у Риму, донета је одлука да се зид ипак не кречи, него да један од Микеланђелових младих ученика, Данијеле да Волтера, наслика велове преко "нечасних" делова тела. Тим подвигом је, заједно са другим сликарима који су се бавили цензуром уредничких дела, добио надимак braghettone (сликар гаћа, гаћар).

У реновирању Сикстинске капеле изведеном од 1990. до 1994. уклоњено је четрдесетак велова дофарбаних током последњих векова. За додатке које је у 16. веку, после Микеланђелове смрти, насликао Данијеле да Волтера, одлучено је да до даљег остану на зиду.