Када је пољски конзул у Берлину Марсин Крол у децембру 2022. твитовао да је аукцијска кућа "Грисбах" за 310.000 евра продала розе акварел Василија Кандинског из 1928. године, немачке власти су први пут сазнале за крађу.
Слика величине разгледнице украдена је из Народног музеја у Варшави 1984. године и завршила је у рукама немачке милијардерке Инге Марен Ото. Пошто је преживео нацистичку конфискацију модерне уметности 1930-их, акварел је чамио у депоу у окупираној Пољској пре него што је пропутовао свет и препродаван што јавно, што приватно.
Кандински је акварел насликао за свог пријатеља и мецену Ота Ралфса, што и пише у углу слике оловком "За мог драгог пријатеља Ота Ралфса, срећан рођендан, Кандински, 1. април 28".
Ралфс и његова жена Кате били су велики љубитељи Баухауса, Пола Клеа и Кандинског. Ото је радио као продавац осигурања, његова жена је била педијатријска сестра и, иако без новца, у једном тренутку су имали највећу колекцију дела Пола Клеа и другу највећу колекцију слика Кандинског, после Соломона Гугенхајма. Како? Ото и Кандински су договорили трампу: слике за посуђе. После су ускочили и други уметници - морало се јести из нечега и кувати у нечему.
Када је немачка економија упала у кризу 1931. Ралфсови су продали неколико слика, а када су коју годину касније нацисти почели да конфискују "дегенеративну" модерну уметност, Кле и Кандински напустили земљу а Баухаус затворио своја врата, схватили су да морају да их сакрију на безбедно.
Ото Ралфс је рат провео стационирану у пољском граду Катовице где су пребацили своју колекцију уметничких дела коју су Британци уништили у "операцији ураган" када је 90 одсто средњевековног центра града сравњено са земљом заједно са кућом Ралфсових.
Шта се догодило са уметничким делима није познато, пише "Фајненшел тајмс". Када је Црвена армија ушла у Катовице, све преживеле слике - дела Клеа, Ота Дикса, Едварда Мунка, Кандинског - су нестале, а Ралфсови су цео живот покушали да их пронађу.
Варшавски музеј
Неколико деценија касније, "розе" Кандински се појавио у Народном музеју у Варшави. Кустос Дорота Фолга-Јанушевска каже да су четири слике Пола Клеа и две слике Кандинског - све са посветама Оту Ралфсу, нацисти конфисковали и онда продали. Другим речима, нису их украли Пољаци већ су "легално" купљене.
У пролеће 1984. Фолга-Јанушевска организовала је изложбу апстрактне уметности на којој се нашао и розе акварел Кандинског као и још неколико слика из колекције Ралфсових. По отварању изложбе отишла је на одмор да би, када се вратила, открила да је акварел Кандинског нестао.
У то време, црно тржиште уметнина у Пољској је цветало и роба је без проблема прелазила границе. Истрага је брзо затворена а Кандински је мистериозно завршио у лондонском "Сотбију" где је продат на аукцији за 34.100 фунти. Као претходни власник помиње се "Ото Ралф", док се пољски музеј не спомиње. Не помиње се ни име продавца нити како је дело стигло до њега/ње.
Аукција у Лондону
"Сотби", наводно, зна идентитет продавца али одбија да га обелодани због клаузуле о поверљивости података. Инсистира да Кандински није украден, јер су аукцијске куће законом обавезне да провере порекло сваког комада за који се верује да су га нацисти конфисковали од претходних власника.
Са друге стране, тржиште уметнина воли нове, до сада непознате ствари, па се често порекло предмета не проверава подробније. Интересантно је и да музеј из Варшаве није контактирао "Сотби", иако су знали за аукцију.
Нови власник Кандинског, однео је акварел у Њујорк и малена слика је од тада препродавана више пута да би на крају завршила у Минхену, у престижној "Галерији Томас" која је специјализована за модерну уметност и експресионизам. Као галерија која купује и продаје уметничка дела и која није правно обавезна да истражи порекло дела, нису знали да је слика украдена. Нарочито јер је прошла кроз "Сотбијеву" аукцију. Слику је 1988. купила Инга Марен Ото и била је у њеном поседу до смрти прошле године.
Проток времена "испеглао" је крађу. У немачком праву након 10 година власник покретне ствари постаје њен прави власник. Застарелост захтева за повраћај имовине је 30 година. До тренутка када је Ото послала дело "Грисбаху" 2022. године, она га је поседовала поштено.
Ралфсови пак, никада нису престали да трагају за својом колекцијом. Ото је погинуо у саобраћајној несрећи 1955. Кате је годинама покушавала да лоцира украдена дела, често их је и виђала у галеријама и аукцијским кућама, али није имала новца да покрене тужбе, а питање је и колико је то правно било могуће. Није имала доказа да су то њена уметничка дела - сви папири уништени су у бомбардовању.
Од тада, уметничка дела из депоа у Катовицама продата су приватним колекционарима и музејима широм света, а многа су нестала.