Мултимедијална изложба посвећена уметнику Миодрагу Мићи Поповићу (1923-1996) отворена је у Југословенској кинотеци у Узун Мирковој улици у Београду.
У години у којој Република Србија обележава стогодишњицу рођења једног од најзначајнијих српских сликара, Југословенска кинотека приређује поставку "Филмско платно Миће Поповића", ауторке Ирине Кондић, у којој указује и на његово филмско стваралаштво.
Oбиман и разноврстан стваралачки опус овог уметника обухвата и његова ништа мање значајна дела у српској, југословенској кинематографији, настала између 1964. и 1970. године. Филмови "Човек из храстове шуме", "Рој", "Хасанагиница", "Делије" и "Бурдуш", некада сврставани у црни талас, забрањивани или на различите начине опструисани у биоскопској дистрибуцији, данас заузимају високо место у историји српског филма.
Мића Поповић је снимио пет филмова: четири по свом, а један по сценарију Жике Лазића. То је пет драма у којима постоје различите приче, у различитим епохама, с различитим визуелним идентитетом који је често пратио његове сликарске фазе. Сликарство је утицало на филм, а касније је филм утицао на сликарство.
Изложба садржи филмске материјале који се чувају у Архиву кинотеке и материјале које је породица Поповић уступила Југословенској кинотеци. Сваки од филмова представља изложбену целину са инсертима, фотографијама, плакатима, руком писаним сценаријима, скицама и цртежима, а ту су и оригинални костими које је позајмио "Авала филм".
Присуствујући отварању поставке, редитељ Ђорђе Кадијевић је рекао да му је част да учествује у оживљавају сећања на таквог човека и уметника као што је био Мића Поповић, с којим се знао читавих 30 година и често присуствовао његовом раду у атељеу.
"Њега као сликара сматрам уметником без конкуренције у генерацији која се појавила после Другог светског рата", истиче Кадијевић.
Редитељ је детаљно испричао како је 1974. Поповићева изложба у Културном центру Београда забрањена. Много света дошло је на отварање, али оно није одржано. Људи се дуго нису разишли, а "Мића се држао као и увек, с благим подсмехом, у којем није било ироније, увређености или гнева, рекао је: 'Ето, видиш, и то се догађа'".
"Што се тиче Мићиног рада на филму, да кажем као његов колега, он је мало касно почео да се бави филмом. Не би се наљутио ако кажем да он на филму не значи оно што значи у сликарству. Али, то је више стицај околности. Иначе, он је имао такву концепцију, виталност, акумулацију енергије да је могао постати исто оно на филму што је био у сликарству, а то значи европски и светски значајан стваралац. Стицајем околности снимио је мало филмова, али они, такви какви су, спадају високо у ранг наше кинематографије", сматра Кадијевић.
Значај Поповића за нашу ликовну и филмску уметност данас је неупитан, али за његовог живота није било тако и "зато његова позиција на добар начин представља опречности, али и богатство наше културе друге половине 20. века", оцењује директор Југословенске кинотеке Југослав Пантелић.
"Та позиција је била у духу с новим стремљењима, део ширег европског таласа, а у исто време аутентична и особена. Следио је свој унутрашњи глас и тражио свој израз иако је то значило ризик да остане на маргини, услед сукоба са идеолошким ставовима тадашњег режима. Такав бескомпромисни приступ омогућио му је висок степен аутономије", истиче Пантелић, додајући да треба узети у обзир и Поповићеве теоријске погледе на уметност, културу и друштво.
Његови филмови представљају "занимљив спој локалног и универзалног, традиционалног и модерног, колективног и интимног. Његове историјске драме више говоре о тренутку у ком су настајале, него о оном када се њихова радња дешава... Друштвена ангажованост није једина вредност филмова Миће Поповића, у њима не наилазимо на просте и транспарентне поруке, већ се у њима огледа сложеност света и зато могу бити добар путоказ како се обликује комплетно филмско дело, које има нешто важно да саопшти о тренутку у коме настаје, али које задржава универзалност и интегритет", оценио је Пантелић.