Фестивал ауторског филма: "Живко Николић: Недосањани сан"

Публику кроз филм, чију основу чини материјал снимљен пре скоро 30 година, води редитељев син Петар Николић, који открива више детаља о односу са оцем, њиховим разговорима, сновима, жељама

Филмски редитељ Сенад Шахмановић представио је на Фестивалу ауторског филма у Београду свој дугометражни играно-документарни филм о последњем, недовршеном делу значајног црногорског и југословенског синеасте Живка Николића (1941–2001).

"Жеља нам је била да снимимо филм који би се допао великом Живку Николићу. Основа нам је био материјал из његове ТВ серије 'Ориђинали'. Живко је почео да снима филм на основу те серије и успео је да сними 70 одсто. Пронашли смо у архиви тај недовршени материјал и ухватили копчу да га оживимо", објаснио је Шахмановић.

У питању је материјал који је након скоро 30 година први пут угледао светлост дана.

Кроз филм публику спроводи Живков син Петар Николић, такође режисер, који открива више детаља о односу са оцем, њиховим разговорима, сновима, жељама.

Учествују и глумци који су сарађивали са старијим Николићем на том последњем филму: Дијана Маројевић, Светлана Цемин, Мирко Влаховић, Лиљана Контић, Драгомир Фелба, Вера Црвенчанин Куленовић, Милутин Мима Караџић, Дубравка Дракић, Ивана Мрваљевић, Јелена Мила, Бојана Ковачевић, Марина Буквички.

"Створили смо једну посебну играно-документарну форму као креативни хибрид, омаж Живку Николићу који је имао аутентичну визуелну естетику. Одрастао сам на његовим култним играним филмовима и касније сам проучавао и документарце. Овај филм је на неки начин дуг њему, односно начин да му се одужимо за све што нам је оставио у богатом опусу. Ипак је био један од најзначајнијих аутора читавог региона бивше Југославије и много шире", истакао је Шахмановић.

Живко Николић је режирао документарне и дугометражне игране филмове, телевизијске драме и ТВ серије, међу којима су најпознатији: "Бештије" (1977), "Смрт господина Голуже" (1982), "Чудо невиђено" (1984), "Лепота порока" (1986), "Ђекна још није умрла, а ка' ће не знамо" (1988) и "Искушавање ђавола" (1989). Радња његових филмова је углавном смештена у рурална поднебља планинске и (делом) приморске Црне Горе, у крајеве из којих је и сам потицао. Приказивао је углавном патријархални морал, положај жене, однос супружника.