Ото Олтвањи за РТ Балкан: Читам и по пет-шест књига истовремено

Са Отом Олтвањијем, аутором више жанровски разноврсних романа и приповетки, преводиоцем и добитником награде "Станислав Лем" за фантастику у књижевности, разговарамо о његовом новом роману "Поље медуза", који је изазвао велико интересовање (и бројне похвале) публике и критике, кримићима и читалачкој халапљивости.

Познати сте као писац саспенса и фантастике/хорора, написали сте и диван роман за децу, бројне приповетке. Шта вас је сад инспирисало да опет промените "жанр" и напишете ноар роман?

Криминалистичке приче су моја прва читалачка љубав. Прво сам прогутаo тоне кримића, пре него што сам прешао на научну фантастику и хорор, али их ни тад нисам заборавио. У свим мојим романима и већини кратких прича, костур је скоро увек криминалистички, зато што је то стабилна основа, на њу увек можете високо да градите. А временом ме је све више привлачио реализам, јер је он, након толико година писања фантастике, за мене био нешто ново и узбудљиво. Шта би било када бих написао роман о нашим свакодневним животима а који би успут имао узбудљив "ноар" заплет? Да ли је то уопште могуће? Одатле је све кренуло. Што сам више размишљао о тој идеји, све ме је више радовала.

Да ли сте се консултовали са правим детективима/полицијом приликом писања, будући да дијалози и процедуре делују врло аутентично?

Пошто мој главни јунак, Скептик, некада новинар а данас самозвани истражитељ, потиче из дуге традиције детектива-аматера у криминалистичкој прози, прво ми је било важно да је његова методологија здраворазумска, убедљива, да пије воду. Да неко пожели да га ангажује да му реши проблем. За разлику од мене, њега не мрзи да разговара са стотинама непознатих људи да би допрео до истине. Али онда сам схватио да око њега има и неких полицајаца и да то напросто није довољно.

За разлику од мојих пређашњих дела, у овом роману сам осетио да ми недостаје да се посаветујем са правим стручњацима. Имао сам ту срећу да познајем праве људе. Помогли су ми бивши и садашњи инспектори из наше и суседне државе (део радње дешава се у Ровињу), а они су ми врло недвосмислено објаснили шта може, а шта не може. Како изгледа след догађаја код надлежних служби кад неко нестане на мору, на пример. Или како су код нас организоване специјалне полицијске јединице. То је значило да су неки екстравагантнији аспекти заплета морали да лете, али сам им са задовољством махнуо и пожелео срећан пут.

Планирате ли да наставите причу о Скептиковим авантурама?

У теорији је Скептик од самог почетка требало да буде серијски лик, али џаба ако он то у пракси не може да изнесе. Испоставило се да може. До сада сам га стављао у разне ситуације, у роману и три кратке приче, и показало се да добро подноси и мистерију, и језу, и хумор. Једна од мотивација вероватно је што и ја желим да сазнам што више о њему баш као и, уз мало среће, читаоци.

На чему сада радите?

Имам прилично јасну представу о томе шта ће се дешавати Скептику у наредне две књиге. Тренутно стидљиво градим заплет прве следеће, који ми на моменте делује као суптилан мађионичарски трик. Наравно, да би све изгледало спонтано, мора да ради као швајцарски сат. Још нисам стигао у ту тачку.

Шта читате ових дана?

Од човека који може да чита само једну књигу одједном, постао сам неко ко их чита и по пет-шест истовремено. Не знам шта се десило. Можда неумитни осећај да ми понестаје времена или је халапљивост у читању коначно превршила сваку меру.

Ево шта тренутно стоји на мом специјалном месту на ком су књиге прошаране обележивачима страна у разним фазама читања: Робичо Џејмса Лија Берка, Пре него што је нестала Лисе Гарднер, Ержеове Пустоловине Тинтина: Сломљено уво, Тексас кид, мој брат Игора Кордеја и Дарка Мацана, Елегија о белој девојчици Зорана Пеневског и аутобиографија Џона Ле Кареа. За свакога понешто, али понајвише за мене.