Култура
Загонетни пут сребрне копче из Сирмијума: Петнаест година ћутања Метрополитен музеја
Крађа уникатног античког експоната, сребрне копче из околине Сирмијума, још раних осамдесетих година из Археолошког института у Београду, никога није много потресла осим новинара
Има већ петнаест година откако је Музеј Срема затражио од Метрополитен музеја (TheMetropolitan Museum of Art) у Њујорку да му врати уникатни антички експонат, сребрну копчу из околине Сирмијума, а њујоршка угледна кућа се још није огласила о томе. То је истовремено и петнаест година нехајности неких служби српске државе, која је недавним откупом дела Паје Јовановића и једног од оригинална Хитлерове наредбе о нападу на Југославију обзнанила да јој је стало до културног блага Србије и артефаката из њене историје. То је петнаестогодишњица дојаве о светском уникату украденом раних осамдесетих година из Археолошког института у Београду, дојаве која, осим новинара, никога није много потресла.
Прича о загонетном путу сребрне копче почиње раних седамдесетих година на систематским истраживањима античког Сирмијума, односно његовог дела на мачванској обали Саве. Копча је затечена у једном гробу из времена Сеобе народа, означеном у евиденцији ископавања бројем 149 Како Музеј Срема није имао, као што и данас нема, стручне конзерваторе, сребрна копча је однесена у Археолошки институт у Београду, у станову веома заслужну за истраживање и афирмацију огромног културног блага античког Сирмијума.
Из Археолошког института сребрна копча је нестала незнано када, а нестанак је примећен раних осамдесетих година, па се тако неодређено и датира крађа драгоценог предмета. Неки су сведочили да је једноставно нестала са стола у Археолошком институту, а полиција је кратко водила истрагу која није донела резултат, па је поднесена кривична пријава против НН извршиоца.
Минуле су три и по деценије без икаквог трага о могућем путу експоната. Када је била скоро и заборављена, археолог светског гласа Атила Киш, сада већ покојни, јавио је Археолошком институту у Београду да је сребрна копча из Мачванске Митровице уврштена у репрезентативни каталог Метрополитен музеја у Њујорку. У каталогу је коректно наведено где је пронађена и када.
На ову информацију Археолошки институт у Београду одмах је упутио њујоршком музеју примедбу у вези са копчом, али му није стигао никакав одговор.
Музеј Срема у Сремској Митровици и формално је затражио од Метрополитен музеја у Њујорку да му врати експонат који је тамо већ изложен, али одговор није стигао.
Нада у чување угледа Метрополитен музеја
"Иако је сребрна копча сада у поседу моћне установе у моћној држави, ја сам прилично уверен да једном мора бити враћена у Сремску Митровицу", рекао је за београдску "Политику" тадашњи, а сад покојни, директор Музеја Срема Никола Стокановић.
"Музеј Срема не располаже никаквим посебним средствима који би натерали Американце да врате експонат, али верујем да је наш адут управо велики углед Метрополитен музеја, углед који не укључује нелегално поседовање експоната. На нашу срећу, копча је описана у публикацији "Сирмијум", у броју 4, штампаној још у време нестанка експоната. На основу тог описа је и представљена у каталогу кога је Атила Киш донео из Њујорка. Разуме се да је то довољно да се Американцима докаже да је експонат украден и да су погрешили приликом његовог откупа. Не мења ствар то што је прошло много времена. Не заборавимо да су колонијалне силе већ враћале културно благо "легално отето" од покорених народа, па зашто не би један од најугледнијих музеја на свету вратио експонат тамо где му је место, у Сремску Митровицу?"
Археолог Павле Јовановић, сада такође покојни, учествовао је у систематским истраживањима Сирмијума која су изнедрила сребрну копчу. И он је сведочио у Београдској штампи
"На жалост, сребрну копчу нисам видео, јер је заједно са другим експонатима из гробова у Мачванској Митровици однесена у Археолошки институт на чишћење и научну обраду", сећао се Јовановић.
„Али памтим да је изазвала велико узбуђење оних који су је држали у рукама, нарочито због оскудне среће у проналажењу античког накита изузетног квалитета приликом систематских истраживања Сирмијума. Копча је из гроба број 149 пракично одмах по проналажењу однесена у Археолошки институт у Београду. Раних осамдесетих година сазнали смо да је нестала. Не сећам се да је њен нестанак изазвао неке бурније реакције. Музеј Срема није ни обрађивао копчу, нити је инвентарисао. Све што имамо од њега је стручни рад Славенке Ерцеговић Павловић, објављен у четвртом броју едиције Сирмијум".
Славенка Ерцеговић Павловић у поменутој публикацији датовала је сребрну копчу у прву половину 6. столећа. Није била сигурна да ли је припадала Источним Готима или Гепидима. Изливена појасна копча са орнаментом густо компоноване спиралне витице, израђеним квалитетним ровашењем, карактеристична је и за један и за други народ. Овакав накит израђивале су касноантичке златарске радионице у панонским урбаним центрима у 5. столећу по наруџбинама источногерманског владајућег слоја.
Сребрнакопча, писала је угледна научница, могла је да припада дами из гепидског или источноготског владајућег слоја.
Збуњујућа незаинтересованост надлежних државних служби
Садашњи директор Музеја Срема Андрија Поповић каже да ова установа никада није добила никакав формални докуменат ни о полицијској истрази крађе сребрне копче са радног стола у Археолошком институту, ни о кривичној пријави против НН извршиоца крађе, ни о ставу Метрополитен музеја о "његовом" експонату.
"Ми смо, не само Музеј Срема, свакако дужни да покренемо питање повратка драгоценог експоната украденог од наше куће. Вероватно ће бити тешко откривање лопова, ако се то није успело док је кривични предмет био свеж, али и сам делим уверење покојног Стокановића да би брига о угледу Метрополитен музеја могла да буде од веће користи за повратак експоната него откривање лопова. За доказивање нашег власништва над сребрном копчом довољни су докази о извршењу крађе и његова научна обрада објављена у часопису 'Сирмијум'".
Објава о сребрној копчи у официјелном каталогу Метрополитен музеја указује да њујоршка кућа поседује валидну документацију о куповини експоната чији је власник Музеј Срема. То значи да би у службеном поступку било веома лако проверљиво ко је продавац експоната, тј. ко је омогућио Метрополитен музеју легалност поседовања. Тај који је омогућио легалност за Метрополитен музеј је продавац или, што је мало вероватно, дародавац, за нас је само лопов који би требало да буде откривен.
До збуњивости је била занимљива незаинтересованост било које званичне службе државе, ако се изузме примедба коју је Археолошки институт упутио Метрополитену, да се великој културној установи у Њујорку предочи овдашња истрага крађе и полицијска пријава против НН извршиоца. Као да је било друштвено пожељно да се експонат Музеја Срема нађе у Метрополитену, а није било другог начина осим крађе.
У поређењу са саблажњивом лепотом златног "аварског" појаса, недавно изложеног насамо четири дана, "неугледна" сребрна копча није изазвала грозницу у јавности, али је била изазвала велико узбуђење научника, јер културно није мање вредна од златног "аварског" појаса.
Културна вредност експоната мери се тежином његовог сведочења о времену у коме је настао, а у том сведочењу сребрна копча је јединствена у свету.
