Одлазак Горана Петровића: Златне речи за место међу бесмртницима српске књижевности

Тачно пре годину дана Горану Петровићу (Краљево, 1961 – Београд, 2024) је додељена награда за његово, испоставиће се, последње књижевно дело, романе "Папир" и "Иконостас", да би се сада преселио у вечност, међу бесмртнике српске књижевности, којима је припадао још за живота.

"Када сам чуо ове тужне вести, управо сам се сетио тог јануарског дана. Провели смо га разговарајући о најразличитијим темама, наравно првенствено и највише о књижевности и о његовом 'Роману делти', то јест о прва два дела та романа 'Папир' и 'Иконостас'. Нажалост, српска књижевност ће вероватно остати ускраћена за целину те једне грандиозне романескне творевине, али ја се надам да ће се можда неки део те велике, раскошне целине појавити постхумно", каже за РТ Балкан проф. др Предраг Петровић с Филолошког факултета Универзитета у Београду.

Професор посебно истиче чињеницу да је Горан Петровић не само један од најбољих и најпревођенијих већ и највољенијих српских књижевника.

"Мало који аутор новијег доба је био тако цењен и признат и од критике и од најшире читалачке публике. Један је од ретких савремених писаца који је за живота постао класик и чија остварења, рецимо 'Ситничарница Код срећне руке' или 'Опсада Цркве Светог Спаса', својим смислом и вредношћу се могу посматрати и читати у истој равни као романи Андрића, Црњанског или Селимовића. Аутор раскошног приповедачког дара, богате имагинације, аутор који је толико био посвећен језику и стилу. Можда се неке од најлепших страница написаних на српском језику могу наћи у књигама Горана Петровића", истиче проф. др Предраг Петровић.

А на тим страницама је евидентна велика посвећеност стилу, јер било му је стало да свака реченица има своју мелодију, ритам, значење.

"Горан Петровић мислио је и писао најчистијим српским језиком, подигао га је до универзалног и опоменуо нас да, ако имаш снагу да рудариш, изнећеш чисто злато речи. Много је сећања, ипак наш потоњи сусрет на овом свету, био је поплава радости. Седећи у кафићу дан после промоције књига 'Папир' и 'Иконостас', која је била пролетос у СКЦ-у, рекао ми је – ово је било једно од најлепших књижевних вечери које сам имао. Причао је о плановима, о наставцима 'Романа делте', смејали смо се (мада смо некада пре знали и да се љутимо). Тако се то удеси, са растанцима, кад је Бог милостив", истиче за РТ Балкан књижевница Весна Капор.

Сећаће га се са засењеним полуосмехом, кроз дим цигарете, спремног да се насмеје од срца, да се зачуди, или замисли.

"Сетан, концентрисан на разговор или на трен одсутан, Горан с којим седимо и док ситни сати откуцавају београдским небесима, и улицама, сви знамо да делимо време с пером које је већ у историји", додаје Капорова.

Волела је, каже, да поклања његове књиге, нарочито "Цркву Светог Спаса" и то тек што би их купила за своју библиотеку, што му је испричала при упознавању, пре скоро две деценије.

"Данас, не знајући да је упловио у небеса, у трену помислим на посвете које пише Горан Петровић – нико не пише такве. И доплови нешто од одломака и реченица, од светлости из његових речи, тако, изненада. Пре поменуте промоције, оставила сам по једну бомбону на сто професору Александру Јеркову и Горану – то га је разнежило, и казао је, ево и ова бомбона што нас је чекала на столу вечерас, и то је књижевност. А то вече у великој сали СКЦ-а било је више од разговора, било је као неко вазнесење, било је као да смо у редовима књиге која се исписује. Било је то вече на којој је књижевност оживела. А то се не дешава често", истиче Весна Капор.

Тако је говорио и писао Горан Петровић: Писање је као фудбал, никад не знаш где ћеш да добациш

Књижевна критичарка Наташа Анђелковић подсетила је да је Горан Петровић за кратко време, иако му је проза на први поглед била теже проходна, постао наш, свима близак писац.

"Публика је брзо почела да га прихвата, а потом и да 'гута' у историјским и политичким околностима када је враћање националној историји, византијском хришћанству значило ново укорењивање и проналажење оног заборављеног 'свог'. Свеопшта симпатија за овог писца развијала се једним делом и због његове ненаметљиве, одмерене и отмене појаве, која нас је подсетила да је и данас могуће остварити андрићевски идеал писца као врлине", каже Анђелковићева.

Петровић је дуго радио као библиотекар у огранку градске библиотеке у Жичи, педесетак метара од манастира Жича, захваљујући чему је брусио свој јединствен књижевни језик.

"Драги Горане, као што си исписао у 'Опсади' да се Жича пунише мирисом тамјана, као раним миром мироносница, што се тражећи мртваца поклонише Живом, да се Жича пунише светлошћу, као неугасивим огњем, и великом, победном песмом, и тихом причом – тако се наша сећања испуњавају тобом. А у Жичи си занавек", закључује Весна Капор.