Александар Сергејевич Пушкин описивао је руски живот и историју, али је схватао да то могуће само у контексту историје човечанства, посебно Европе, као блиског суседа Русије, пише руски публициста и научник Валентин Катасонов за сајт "Катехон".
Иначе, овог великог руског књижевника, који је рођен 6. јуна 1799, многи сматрају за најбољег руског песника и "оца модерне руске књижевности". Рано се дистанцирао од романтичарске поезије, тада јако популарне у Западној Европи, и међу првима је у Русији почео да пише народним језиком.
Пушкинов доживљај Европе се брзо мењао током његовог кратког живота. На почетку, Пушкин је, као део такозване руске елите, која је обожавала Европу, потпуно усвојио европску културу.
Песник је прочитао читаву библиотеку француских књига која је припадала његовом оцу. Како пише истраживач Николај Лобастов: "У време у коме је живео Пушкин у моди су били француски атеизам и европски пороци. Племићи су мислили на француском, певали на италијанском, вечерали и одмарали се на енглеском, учили на немачком."
Русија има сопствену судбину, различиту од Европе
Пушкин је, нарочито у почетку, био посебно фасциниран енглеским песником Бајроном, потом Шекспиром. У једном писму је написао: "Свети дух ми је на срцу, али више волим Гетеа и Шекспира."
Преломна у његовом животу била је 1825. година, када је дошло до устанка декабриста. После ових догађаја на Стефановском тргу, он схвата једноставну истину, истиче Катасонов: да Русија може опстати само уколико зна своје корене, уколико задржи своју цивилизацијску посебност и уколико остане православна и монархија.
Пушкин је увидео да претњу по Русију не представљају само европски филозофи, попут Дидроа, Волтера, Адама Смита или Џона Лока, већ и "гламурозни романи", који су пристизали са Запада. Данас бисмо могли да кажемо да су "гламурозне романе", заменили подједнако "гламурозни" филмови холивудске "А" продукције, посвећени стицању новца, подједанко инфатилним забавама, јурњавом за задовољством и тривијалном пропагандом "америчког начина живота".
"Неозбиљна и неука јавност", записао је Пушкин, "била је једини васпитач (западних) писаца. Они су се разметали независношћу, али са само једним циљем: да добију углед и новац. Немају и нису имали незаинтересовану љубав према уметности. Патетични људи!"
Током последњих година живота, Пушкин постаје прави руски патриота, о чему, између осталог, сведочи и писмо упућено 1936. филозофу Чадајеву: "Кунем се својом чашћу да ни за шта на свету не бих желео да мењам своју отаџбину или да имам другачију историју од историје наших предака."
Примајући хришћанство од Византије, Русија се рано дистанцирала од Европе, што јој је омогућило да се формира као потпуно независна цивилизација, која је избегла европску ренесансу.
"Русија је одлучила да има сопствену судбину", пише Пушкин. "Њене огромне равнице", каже песник, "зауставиле су монголску инвазију на самом рубу Европе, а варвари су се на крају вратили у степе".
Инфекција са Запада
Међутим, већа опасност вребала је из Европе, за коју Пушкин каже да све време сања о томе како да пороби Русију. "Огорчена Европа тренутно не напада Русију оружјем, већ свакодневним, махнитим клеветама", навео је Пушкин у писму Бенкендорфу.
Године 1834. је записао: "Европа никад није познавала Русију, према којој је одувек показивала незахвалност."
Европа је постала безбожна, кварила је и губила последње остатке своје културе, тврди Пушкин, а колапс ове цивилизације је почео убрзо после Француске револуције.
У једној Пушкиновој причи можемо прочитати: "Ништа се није могло упоредити са слободном лакомисленошћу, лудилом и луксузом Француза... Французи су се смејали и калкулисали, док се држава распадала пред разиграним хоровима сатиричних водвиља." И такође: "Књижевност, учење и филозофија овде служе само да удовоље моди."
Ова инфекција, која је дошла из Француске, тада је захватила и руску елиту.
Године 1826, Пушкин је са скепсом и иронијом писао и о либерализму и демократији: "Ми смо либералне идеје видели као неопходан знак доброг образовања." А то је била грешка.
Две године пре смрти, Пушкин је писао о Француској, том "лажном центру Европе, којом владају људи путем одвратне снаге демократије". "И сама реч 'демократија'", додаје песник, "чини ми се бесмисленом и лишеном суштине."
У делу "Путовање од Москве до Санкт Петербурга", он бележи: "Прочитајте жалбе енглеских фабричких радника: коса ће вам се најежити од ужаса. Колико одвратног мучења, какво хладно варварство с једне стране, а страшно сиромаштво с друге! Чини се да нема несрећнијег радника на свету."
Одвратно лице америчке демократије
Пушкин је пажњу концентрисао на Западну Европу као на главну спољну претњу Русији. Али, он је забележио да је Америка Русији туђа и да ће јој у будућности неизбежно бити непријатељски расположена.
Пушкин говори "о одвратном лицу америчке демократије": "Видели смо демократију у њеном одвратном цинизму, у њеним суровим предрасудама, у њеној неподношљивој тиранији. Све племенито, несебично, све што уздиже људску душу, потискује неумољиви егоизам и пука страст за задовољством."
Пушкин је 1830. године забележио: "Русија никада није имала ништа заједничко са остатком Европе; њена историја захтева другачију мисао, другачију формулу..."
Прошла су већ скоро два века од када су ове речи изговорене. Ништа се није променило, закључује Катасонов, посебно уколико "остатак Европе" заменимо са речју "Запад".