Вештине брзог читања кроз историју биле су занимљиве разним народима. Грци су тако, осмислили метод под називом "бустрофедон", где сваки нови ред почиње са оне стране са које се завршио претходни, док су слова дословно пресликана, како би очима било потребно мање покрета, па самим тим и времена да усвоје текст који су прочитали.
Брзо читање представља скупину метода које помажу да се велика количина текста брже усваја, и док просечан човек у минути може да прочита 200 речи, под брзим читањем подразумева динамика од 400 - 500 речи у минути. Један занимљив податак пре него што пређемо на суштину: шестострука светска шампионка у брзом читању прочита до невероватних 4000 речи за свега један минут!
Технике брзог читања
Читање по дијагонали - за једноставније текстове и познату тематику. Читањем по дијагонали практично "прелећете" очима преко блокова текста и региструјете кључне речи на основу којих наслућујете поенту.
Елиминишите субвокализацију (тихо изговарање речи себи док читате) - совјетски психолог Жинкина развила је технику која ће вам у овоме помоћи: приликом читања уместо субвокализације лупкајте задати ритам руком или оловком како вам фокус не би био на читању у себи, већ на ритму.
Користите прст или оловку приликом читања - задајте себи брзину којом ћете померати прст или оловку и фокусирајте се да том брзином прелазите преко текста. Други начин би био да прочитани текст завтарате картицом или папиром, како се рефлексно не бисте очима враћали на већ прочитане делове.
И наравно - читајте, читајте, читајте. Временом ћете горе наведене методе усавршити, а успут и овладати различитим знањима из многих области, што ће вам дати ширину и омогућити још боље читање по дијагонали ( уколико знате контекст, брже "прелећете" погледом преко текста).
Да ли ове методе заиста раде
Потребно је прво разумети како читање функционише: приликом читања наше очи обухватају одређену групу слова које формирају речи. Оно што се налази у фовеалној области (област на растојању испружене руке, величине палца) видимо читко и јасно, оне речи које се налазе у парафовеалној области - видимо мало слабије, док они појмови који улазе у периферну област једва и да региструјемо. Читање је практично прелажење погледом преко скупова речи, а да би нам било лакше да усвојимо оно што су наше очи регистровале, помаже нам читање текста у себи, односно субвокализација.
Већина школа брзог читања своје методе засновало је управо на развоју перифрерног и парафовеалног вида, смањењу и повећању брзине скада (микропокрет очију рафи фиксације речи) и елиминисању субвокализације, која умногоме успорава сам процес.
Разбијамо митове
Иако митова о брзом читању има представљамо вам четири најчешћа.
Мит #1
Процес читања састоји се из функције разумевања и из функције брзине, који су обрнуто сразмерни. Дакле, што је брзина већа разумевање је мање, и обрнуто. Како се онда брзина развија без жртвовања разумевања?
Никако. Разумевање се мора жртвовати при вежби брзине, док се мозак не навикне на брже процесуирање информација. Брзина се вежба увођењем такта и постепеним убрзавањем док се не стекне већа кондиција.
Разумевање се вежба засебно. Оно почива на способности перцепције и начину на који мозак складишти и препознаје речи. Зато се као вежбе разумевања користе вежбе перцепције ради бржег препознавања речи, вежбе за ширење периферног вида ради прикупљања веће количине података и вежбе за развој вокабулара и семантике ради бољег разумевања прочитаног.
Мит #2
Брзо читање применљиво увек и свуда, на свим текстовима. Ипак, истраживања америчких психолога показују да је за брзо читање ипак потребно познавање контекста. Вечина је упозната са тиме да је Џон Кенеди могао читаво издање "Вашингтон Поста" да прочита за свега неколико минута, али важно је да се узме у обзир и то да је он у потпуности владао тематиком, те да је његово такво читање пре било "прелетање" преко страница или "читање по дијагонали" - таман толико да ухвати кључне речи и моменте.
Мит #3
Други мит везан је за прилоге, предлоге, речце и скраћенице, а влада заблуда да велики део речи у тексту заправо не носи никакву информациону тежину, те да се оне потпуно могу искључити приликом читања. Ипак - и овај мит оповргли су научници спроводећи једноставан експеримент - поделили су испитанике у две групе и дали им исти текст уз једну малу измену: једној групи су из текста избрисали све речце, прилоге, предлоге итд., односно све за шта се обично мисли да не носи никакву информацију. Резултати су јасно показали да је ово далеко од истине, будући да је група којој је дат комплетан текст показала далеко боље разумевање од друге групе.
Мит #4
Трећи мит односи се на време које проведемо на беспотребне покрете очима приликом читања, а творци "Спритз" апаратурне технологије за брзо читање тврде да приликом читања свега 20 процената времена трошимо на разумевање садржаја, док преосталих 80 процената одлази на скаде. Наиме, "Спритз" технологија користи брзу серијску визуелну презентацију (РСВП), приликом које се на екрану показују једна за другом речи. Ипак, како су показала истраживања, наш мозак обрађује садржај и током премештања фокуса, те ова техника не доноси никакве резултате у односу на стандардно читање.