Магазин
Да ли се траума преноси са генерације на генерацију
Последице трауме, као што су на пример, рат или неки еколошки фактори могу бити пренесени с једне генерације на другу и то кроз гене, говоре нова научна сазнања. Ова истраживања јесу по мало застрашујућа, али чињеница је да смо развили одређену отпорност на трауме, што је важно за опстанак врсте.
Епигенетика подразумева проучавање начина на који се гени "укључују" и "искључују". Другим речима, молекуларни процес, познат као експресија гена, повећава активност неких гена и утишава друге. Истраживања сугеришу да би ово могао бити механизам кроз који се траума родитеља може утиснути у гене потомства, а епигенетски ефекти могу бити вишегенерацијски.
"Ова област покреће питања која постављамо од настанка човечанства - колико је наш живот предодређен и колико га ми контролишемо", појашњава професор Моше Сзиф.
За неке људе концепт да можемо носити наслеђе трауме има смисла, јер потврђује њихово осећање да су више од "збирке" својих искустава.
"Ако осећате да сте били погођени веома трауматичним, тешким, животно променљивим искуством које је имала ваша мајка или отац, у томе има нечега", каже професор психијатрије Рејчел Јехуда. Такође, њена истраживања указују на мали епигенетски "сигнал не умире са нама".
Да бисмо разумели како емоционална траума може прелазити из генерације у генерацију, треба размотрити разлику између генома, потпуног комплета ДНК у телу, и епигенома:
"Увек, у свакој ћелији, сваког тренутка, епигеном се мења. Он реагује на све врсте еколошких фактора, од хемијских изложености до недостатка нутријената. Епигеном одређује који ће гени бити активирани у одређеном тренутку, а који неће", појашњава Исабел Мансy, професор неуроепигенетике.
Ментално здравље у генерацији након трауме
Постоји епигенетска ознака код преживелих из Холокауста и њихoвих потомака, односно групе са већим ризиком од менталних здравствених проблема", открила је Јехуда у свом истраживању. Она је испитала је 32 преживелих и њихову одраслу децу 2015. године, испитујући један ген који је повезан са анксиозношћу и другим проблемима менталног здравља.
Извлачењем ДНК из узорака крви, тим је идентификовао промене у истом региону гена код преживелих и њихове деце; али те измене нису биле присутне у ДНК мале групе јеврејских родитеља и њихове деце који су живели ван Европе и нису доживели Холокауст.
Такође, одређене студије упућују да траума мајке, чак и ако се десила током детињства, може довести до епигенетских промена у ДНК и тиме утицати на ментално здравље њене деце.
Симптоми трауме
Научници су истраживали наследне трауме код мишева, преноси Нешнал Џиографик. Бриан Диас, неуронаучник, изложио је мишеве хемикалији која мирише на цветове трешње и повезао мирис са благим електричним ударом. Мишеви су се уплашили мириса и две наредне генерације су реаговале на исти начин, иако никада нису биле изложене шоку.
Касније је исти експеримент поновљен са мирисом бадема. Група мишева која је искусила комбинацију мириса и шока касније није тумачила мирис као претњу, а ни њихово потомство се није плашило.
Студије су такође показале да одвајање мајки мишева и младунчади узрокује депресију, дефицит у памћењу и ризична понашања која се могу пренети на трећу генерацију, док се преузимање ризика смањује тек након пете генерације.
Научници истичу да "наслеђе" не значи да ће деца увек показивати исте знаке трауме као родитељи.
Како долази до промена
Ако ове студије звуче забрињавајуће, прелиминарни докази указују да би можда било могуће преокренути неке епигенетске промене. Наиме, окружење би могло смањити понашање повезано са траумом. У неколико експеримената постављени су одрасли мишеве који су били трауматизовани рано у животу у кавезе са другим мишевима, точковима за трчање, играчкама и лавиринтом. У поређењу са трауматизованим мишевима у стандардном кавезу, трауматизовани мишеви који су тада живели у стимулативнијем окружењу нису показивали симптоме трауматског понашања. А није ни њихово потомство.
Суочавање са недаћама
Иако је лако фокусирати се на негативне аспекте потенцијалног наслеђивања ефеката трауме, епигенетске промене такође могу помоћи будућим генерацијама да помогну потомству да се носи са недаћама.
"Ако живите у невољи, можда имате вештину да преживите, вештину која је некако избрушена из животних лекција из прошлости", каже професор Рејчел Јехуда.
Истраживања у области наслеђивања траума откривају нове могућности. Разни процеси су важни за разумевање наслеђивања траума, тврде научници, али има и оних који сматрају да тренутно доступни докази нису довољно јаки и да могу изазвати штету у заједницама са вишегодишњом траумом. Иако су потребна даља истраживања, оно што је сигурно јесте да су људи научили да управљају последицама траума, што је кључно за опстанак врсте.
