Уколико ових дана летите ка Тивту, Венецији или Љубљани, можете очекивати да ће да вам се обрати капетан АТР авиона Вања Марчета. Титулу је добила недавно, али овај моменат у њеној каријери је можда био очекиван. Још као мала, рекла нам је, маштала је да постане пилот. Ова жеља није сличајна, јер је имала на кога да се угледа од малих ногу:
"Гледајући оца војног пилота, још у најранијем детињству у мени се појавила велика жеља за летењем. Када сам имала пет година, почела сам да маштам о томе да једног дана постанем пилоткиња. Угледајући се на оца, желела сам да упишем војну академију и постанем војни пилот, али ме је живот одвео у цивилно ваздухопловство у којем и дан данас уживам", прича Вања Марчета специјално за РТ Балкан.
Данас је капетан у АТР флоти и иза ње је велико искуство, али прво управљање авионом се не заборавља:
"С обзиром на то да ми је отац пилот, први пут сам летела авионом још као беба, док је моје прво управљање авионом било на академији у Вршцу. Био је то величанствен осећај, као да ту одувек и припадам. Летење је моја велика љубав, извор радости и смирај", истиче Вања.
Ништа без породице, посебно оца
Током школовања и саме каријере, није изостала подршка породице, посебно тате:
"Мој професионални пут је почео уписом у Пилотску академију у којој се стиче основна пилотска обука. Она се састоји из теоријске наставе чије предмете полажемо у Директорату цивилног ваздухопловства и практичног дела, односно летења на једно-моторним и двомоторним авионима, али и полагања летачких испита. По завршетку Пилотске академије, добила сам дозволу професионалне пилоткиње. Стечено знање и вештине усавршавала сам обучавајући се за посебан тип авиона. Био је то Боинг 737 на којем сам и добила свој први посао у Ер Србији. По завршетку пандемије корона вируса, прешла сам на место копилота авиона типа АТР 72 и ту остала све до недавног стицања звања капетанице. Највећу подршку сам добила од најуже породице, посебно од оца".
Добијање летачке дозволе јој је такође било посебно искуство - имала је опипљив доказ у рукама да је вера у себе јако важна у животу:
"Када сам добила летачку дозволу била сам веома поносна и срећна. У тим младим годинама сам се често суочавала са негодовањем околине, али то ме је научило да све полази од нас самих и да сами одлучујемо ко смо и шта можемо. Добијање летачке дозволе тада је био мој први опипљив доказ да је вера у себе најбитнија и да она не сме да се заснива на реакцијама других људи".
Не гледа на себе као на жену, већ као професионалца
Нажалост, и даље многи сматрају да је необично да жена управља авионом.
"Мој утисак је да је у нашем региону и даље необично да се жена налази на таквој позицији, док је у свету то нешто сасвим уобичајено. Авион не познаје род. Када сам на радном месту, себе не гледам као на жену, већ као професионалца који се труди да свој посао обавља на најбољи могући начин.
Потврдила је да то што је капетан у АТР флоти јесте испуњење снова:
"За мене је то остварење животног сна и круна каријере пилота. Пут ка позицији капетана почиње још у пилотској академији на малим авионима. Гледајући на себе из прошлости и све изазове које сам морала да превазиђем да бих данас била на месту капетанице, осећам једну посебну дозу животне испуњености", истиче.
Када помислимо на пилоте и летење авионом, свима нам тај позив делује примамљиво и лепо, али он носи и "другу страну медаље":
"Професија пилота је веома атрактивна и људи углавном размишљају само о добрим странама које она носи. Међутим, вероватно ће вам већина пилота рећи да уз све те лепоте, као и у другим професијама, постоје и неке мањкавости. Неретко летимо ноћу, чиме замењујемо дан за ноћ, па наш сан трпи. Поред тога, често смо принуђени да прескочимо нека дружења, породична окупљања, рођендане… Међутим, породице и пријатељи пилота и пилоткиња су најчешће пуни разумевања за нашу радну динамику, и не замерају нам када смо због посла принуђени да одсуствујемо. Верујем да нема професије која не захтева одређена одрицања и у том смислу ни посао којим се ја бавим се не разликује много од других".