Летњи распуст је изазов за многе родитеље, јер се пред њих ставља тежак задатак - ко ће да чува дете и када је право време да дете оставе само у дому.
"Родитељи су често опрезнији од деце када је у питању остављање без надзора код куће. Очекује се да мама и тата осећају страх и анксиозност, нарочито првих неколико пута, али раздвајање је део одрастања и ово искуство помаже деци да буду независнија и аутономнија у будућности", објашњава породични терапеут Сара дел Пи, а пише Ел Паис.
Када можемо оставити дете само код куће
Ово питање нема једноставан одговор, јасни су психолози.
"Остављање детета самог код куће је део процеса одрастања и родитељи морају да их прате на том путу", каже Сара. За стручњака, 12 година је одговарајући узраст када би дете могло да буде само, иако се наглашава да то није једини фактор који треба узети у обзир. "Постоје и други фактори који утичу, као што су њихова емоционална зрелост или способност да задовоље своје потребе".
Остављање детета без надзора одраслих преноси поруку да су способни да се брину о себи.
"Ако се нешто догоди, морате бити сигурни да могу решити или управљати проблемом, тако да поред тога што могу да се заштите, не осећају кривицу и несигурност. Такође морамо имати на уму да, колико год дете било способно, правимо их одговорним за нешто што можда није прикладно због њиховог развојног стадијума и узраста", истиче Фабиола Ринкон, клинички психолог.
Психолог помиње неке варијабле које родитељи треба да узму у обзир при доношењу ове одлуке: "Когнитивни развој, односно њихова способност да разумеју и размишљају, што ће им омогућити да знају да ли је нешто опасно или не, као и способност да поступају одговорно, што ће зависити од њихове личности и степена зрелости".
Дете, на пример, може понети радозналост и потреба за истраживањем, што може представљати ризик. Дакле, многи аспекти морају бити процењени како би се знало да ли је спремно да остане само код куће.
"Деца морају бити у стању да се осећају сигурно и компетентно како би могла регулисати своје емоције у одсуству одрасле особе", каже Дел Пи.
Постоји неколико смерница које могу помоћи у олакшавању овог процеса, који, поред тога, треба да буде постепен:
- Разговарајте са децом о очекивањима од ове ситуације, са питањима као што су: "Како би се осећао ако останеш сам док ја износим смеће? Шта би урадио када би неко позвонио на врата или кад би приметио пожар? Одговори могу родитељима рећи о потребама које дете осећа и врстама подршке које могу пружити.
- Научите их неопходним вештинама да осигурају своју физичку и емоционалну сигурност како би могли да поступе у хитним случајевима, са смерницама као што су кога звати и како доћи до родитеља или хитног броја.
- Дајте јасне инструкције шта могу, а шта не могу радити када одрасли нису код куће, као што су гледање телевизије, отварање врата или избегавање одређених електричних апарата.
- Пружите јасне информације о времену одласка и повратка и колико ће дуго бити сами. Такође, објасните шта ће одрасли радити током њиховог одсуства, као што је узимање брата или сестре из школе; ово ће им пружити већи осећај сигурности.
- Спокојно се опростите пре него што одете и подсетите их да могу звати кад год им треба.
- Започните процес постепено током кратких периода времена, чак и само две минуте, и урадите то у тренуцима када су мирни и опуштени.
- Поздравите дете када се вратите кући и питајте како се осећало док је било само. Ако су били мирни и угодни, њихово време без надзора може се постепено продужавати; ако су се осећали уплашено и тужно, препоручљиво је скратити време самоће.
- Такође је добра идеја да родитељи зову дете док су одсутни.