За шта се све у домаћинству користила традиционална руска пећница

Велика камена пећница је у традиционалним руским домовима била главна "звезда", која је осим своје основне функције обављала и низ других. Једна од најзанимљивијих подразумевала је "печење" тек рођених беба, али то није све што је овај кухињски елемент пружао једном домаћинству - то је само врх леденог брега.

Почасно место за спавање

Будући да је у пећници и њеној непосредној близини увек било топло, она је била једно од омиљених места за спавање, нарочито у зимским месецима. "Кров" пећи би се прекривао импровизованим душецима, на којима би спавали или најстарији или најмлађи чланови породице, који су обично најосетљивији на хладноћу. Када би у посету долазили гости, ово почасно место за спавање би се уступало њима, како би им све било потаман и како се они не би којим случајем разболели.

Идеалан простор за одлагање и сушење

Пећница је Русима служила и као простор за одлагање ствари, јер је она била толико велика да је у њу могло да се спакује чак и више него у оставу. У њој се нису чувале само намирнице и остаци хране од претходног оброка, већ и алати, дрва и оруђе за рад. У зимским месецима у пећи су се чак сушиле и ствари, а поједине домаћице користиле су је и за сушење печурака, паприка и другог поврћа.

Нема бање? Нема проблема!

Традиционална руска бања била је попут светиње, али њу није могао да приушти баш свако. Али зато пећ јесте, па је она често коришћена и за купање. Како? Ватра би се гасила, а на под би се стављала слама и металне канте са водом. У још увек топлој пећници вода би брзо кренула да се загрева и испушта пару, што је онима који нису имали бању била сасвим прихватљива алтернатива. Како би доживљај био што потпунији, користиле су се и метлице брезе, а уз понеку чашицу вотке уживање је могло да траје сатима.

Кад близу нема лекара и пећ је добра замена

Пећница је била и место за лечење у старој Русији, посебно када би се неко од укућана прехладио. Тада би се наквашен под прекривао лековитим биљем на које је стављана чиста постељина, а на њу смештан "пацијент". Испарења биља коришћена су за инхалације, а оваква терапија трајала је неколико сати. Након изласка из пећи болесника би умотавали у вунену мараму како би се топлота што дуже задржала, захваљујући чему су симптоми обично нестајали већ наредног дана.