Након уручивања медаља, олимпијски такмичари се обично још не ко време задржавају на постољу, слушајући интонирање химни и позирајући фотографима који су их опколили. Пред многобројним објективима они приносе своје медаље устима и праве се као да их гризу. Ова традиција је многима симпатична, али мало ко зна како је она настала и због чега се и данас практикује.
Историја овог "перформанса" траје вековима
Пракса грицкања злата датира још из периода златне грознице, када се на овај начин заправу утврђивало да ли је у питању право злато или неки други метал. Народ би тада нагризао зубима добијену кованицу, а ако би на њој остали трагови зуба то је значило да је у питању право злато, јер је оно доста мекано. Ако би, пак, кованица остала нетакнута након угриза, то није било добро - значи да у питању није овај племенити метал, већ неки други, који је самим тим и мање вредан.
Како се ова традиција пренела на Олимпијске игре
Историчари који се баве Олимпијским играма ни сами не могу са сигурношћу да кажу који спортиста је и када први започео овај тренд, али верују да је разлог тада био исти - да се провери да ли су добијене медаље заиста од злата. Али, оно што се сигурно може закључити јесте да се то десило пре 1912. године, јер су од тада чак и златне медаље израђене од сребра и само прекривене танким слојем злата. Међутим, традиција се наставила и након те 1912. године и све до данас је практикују сви добитници олимпијских медаља.
Због чега олимпијци данас гризу своје медаље, ако већ знају да нису од злата
Данас они своја одличја гризу из само једног разлога - то им траже фотографи како слике изгледале ефектније, објаснио је Дејвид Валечински, председник Међународног удружења олимпијских историчара у допису за портал Тудеј. Ова традиција је некада чак и организаторима такмичења смешна, па су тако они на летњим Олимпијским играма у Токију нашалили и на Икс мрежи објавили пост: "Желимо само да званично потврдимо да медаље са игара у Токију 2020. године нису јестиве!"