Након завршетка Октобарске револуције, по налогу руководиоца Народног Комитета, Анастаса Микојана, у Совјетском Савезу почео је да се производи кечап. Рецептуру и начин производње он је "позајмио" од Американаца, када је био у посети тој прекоокеанској земљи, али је процес поприлично поједностављен, како би продукција била што већа. СССР је имао све предиспозиције да постане светски лидер у производњи кечапа, али је овде "уплела прсте" и политика. Између осталог.
Популаризација кечапа у СССР
Године 1935. у СССР је почео активно да се рекламира кечап, без обзира на то што је идеја за његово прављење потекла са америчког континента. Цена ове намирнице била је сасвим прихватљива за то време - за бочицу од 250 милилитара требало је да се издвоји 1,6 рубаља. Рекламне кампање и повољна цена брзо су винули кечап у небеса, а фабрике су радиле даноноћно како би могле да испоруче потребне количине кечапа. Микојан је био препоносан на своју идеју и задовољно је посматрао како се рафови у продавницама свакодневно попуњавају новим контингентом популарног соса.
Производња кечапа одједном престаје и он се ставља на "црну листу"
Са почетком Великог Отаџбинског рата, производња кечапа је прекинута, како је власт морала да решава много важније ствари од прављења соса. Али, ни након тријумфа над Немачком кечап се није вратио на полице супермаркета. Овога пута из другог разлога: власт није желела да се локални ресурси троше на производњу нечега што је потекло из Америке. Већ у првој половини 50-их година прошлог века, издавачке куће су чак престале да штампају куваре у којима се спомиње кечап, а на његово помињање сви чиновници су превртали очима.
Власт испуњава жељу народа
Међутим, народ коме је овај сос "прирастао к срцу" никако није могао да се помири са чињеницом да више никада неће пронаћи кечап у продаји. Али, како је он био врло тражена роба, власт је одлучила да му нађе адекватнуа замену. Убрзо су се на рафовима појавили парадајз сосеви "Љути", "Јужни" и "Краснодарски", али ни један од њих није могао ни да се пореди са америчком варијантом коју је у СССР донео Микојан. Крајем 50-их година, направљен је нови, такозвани бугарски кечап и он је коначно задовољио очекивања купаца. Вест о томе проширила се муњевитом брзином, а производ био толико популаран да се чак нашао на листи дефицитарних.