Више од једног века, археолози су знали да су неки од камења у Стоунхенџу дошли из Велса и некако превезени око 200 километара до места неолитског споменика на равницу Солсбери. Сада, нова студија је открила да један од централних мегалита Стоунхенџа уопште није велшки, већ шкотски.
У открићу које је један од укључених научника описао као "стварно шокантно", нова анализа је открила да је највећи, такозвани "плави камен" у Стоунхенџу довучен (или је "допливао") на локацију из североисточног угла Шкотске, која је на удаљености од око 750 километара.
Ово откриће потпуно мења досадашње знање о односима између неолитских популација читавих Британских острва, сматрају стручњаци.
Запањујуће откриће да су главни мегалит, који је познат као "олтарски камен", праисторијски људи пренели барем до данашњег Инвернеса у Шкотској, а потенцијално и са шкотских Оркниских острва, "не мења само оно што мислимо о Стоунхенџу, већ мења оно што мислимо о целом касном неолиту", рекао је Роб Иксер, научни сарадник на Универзитетском колеџу у Лондону и један од стручњака који стоје иза студије.
Овај олтарни камен није један од познатих вертикалних камена Стоунхенџа. Уместо тога, то је огроман блок дугачак 5 метара и тежак 6 тона. Лежи равно, полу-закопан у средини споменика, заробљен испод два пала џинвоска камена и једва је видљив посетиоцима. Направљен је од седиментне стене која се зове стари црвени пешчар, а олтарски камен је класификован као "нелокални плави камен" и дуго се сматрало да је донешен однекуд из Велса.
"Отиском прста" до открића
Истраживања последњих година навела су археологе, укључујући Иксера, да доводе у питање да ли је његово порекло уопште велшко. Нова студија је укључивала испитивање хемијског састава камена и старости минерала у њему.
Њиховом комбинацијом се може сазнати карактеристичан "отисак прста старости", рекао је Ник Пирс, професор географије и наука о Земљи у Абериствиту, који је још један од коаутора извештаја.
"Са тим "отиском прста старости", можете га упоредити са истом врстом стена широм Велике Британије, а подударање са отиском прста старости било је пронађено за Оркадијски басен на североистоку Шкотске", рекао је он. "Било је потпуно неочекивано."
Идентификација тачне локације захтевати даљи рад, али научници су сигурни о пореклу камена.
Нова питања
За многе ће највеће питање бити оно које није детаљно истражено у научном раду: Како су градитељи Стоунхенџа пренели џиновски камен из Шкотске?
"С обзиром на велике копнене препореке на путу од североисточне Шкотске до равнице Солсбери, поморски транспорт је једна изводљива опција", рекао је главни аутор Ентони Кларк са Универзитета Кертин.
Међутим, неки верују да ово није било могуће.
"Ако ставите камен на чамац на мору, не само да ризикујете да изгубите камен, већ га нико не може видети. Уместо тога, копнено путовање, које би можда трајало много година, ангажовало би људе на путу, при чему би камен постајао све драгоценији како путује на југ, сматра археолог и писац Мајк Питс који није био укључен у студију, "Колико год то данас изгледало немогуће, копнено путовање је било лако на дохват неолитске технологије".
Додаје да је студија врло узбудљива и значајна. "Одавно је познато да плаво камење долази из Велса, али ово открива везе са сасвим другачијим делом Британије, знатно даље од Стоунхенџа. Дакле, то сугерише да је локација била позната не само људима на југу, већ и на много ширем подручју, што отвара предлоге за цео начин на који размишљамо о неолитској Британији."