Некима је школа синоним за забаву, дружење, различите ваннаставне активности и учење нових ствари, док је другима место које представља стрес, велику обавезу, премор, притисак... Нека деца реагују сасвим добро и радују се, док друга могу да имају реакције као што су страх, анксиозност, несигурност.
Ова осећања се посебно јављају у прекретницама у школовању, као што су почетак првог и петог основне или одлазак у средњу школу. Како дете реагује зависи од његове личности и узраста, али постоје генерални савети којих би сви родитељи могли да се придржавају, како би се овај период што лакше пребродио.
Деца могу различито да реагују у зависности од узраста. "Први разред основне школе је велики новитет, док у петом разреду више нема учитељице, већ деца добијају предметне наставнике, а први разред средње школе је озбиљна промена - ново је друштво, нови су наставници, начин школовања, школа је вероватно више удаљена од дома него основна... Ту је нова врста ишчекивања, неко са радошћу чека тај моменат, неко се прибојава, неко је радознао", објашњава дечији психолог Биљана Лајовић за РТ Балкан.
Знакови на које родитељи треба да обрате пажњу
Психолог објашњава да знакови постоје, али да су мале шансе да се дете директно обрати родитељу и подели своје страхове (осим ако је старијег узраста и у међувремену је развијено довољно поверења).
"Родитељи треба да препознају промену понашања код детета - на пример, поставиће питања: 'Шта ће бити, како ће бити, шта да радим ако се деси ово или оно...', а ту су и мало озбиљнији моменти, када деца не могу да спавају, имају проблема са стомаком, једу мање или више него обично, не могу да стоје мирно у месту... Све ово може да укаже родитељима да дете осећа тензију," објашњава психолог.
"Зато би било важно да родитељи, посебно родитељи млађе деце, обраћају пажњу на њих, како би на време приметили да ли је дете узнемирено. Како се ближи полазак у школу, ово понашање може бити све интензивније."
Шта родитељи никако не смеју да раде
Када је дете нервозно око поласка у школу, родитељи лако могу да помисле да ово утиче и на њих, да ремети њихов мир, представља још једну у низу свакодневних брига. Међутим, психолог се не слаже са овом тврдњом.
"Ја бих то обрнула: Понашање и став родитеља према школи утиче на дете, а не дете на родитеља. Ако одрасли томе приступају на опуштен и позитиван начин - јер ипак, сви смо ишли у школу - много су мање шансе да дође до страха."
"На пример, ако је дете несташно, родитељи ће да му говоре нешто попут: 'Сад си радио шта си радио, играо се, скакао... Када пођеш у школу, више тога нема. Мораћеш да седиш, учиш, нема више играња!' Наравно да то детету ствара тензију. Важан је целокупан став родитеља, као и комуникација са другим одраслима из околине, то јест како родитељи можда причају о школи преко телефона, мислећи да их деца не чују - али деца све чују," сматра психолог.
Додаје и да реченице попут: "Ишао сам у школу, завршио факултет, сада немам користи од тога" никако не би требало да изговарамо пред децом, јер се тако њихов став према образовању обликује у нешто негативно.
"Кад год су овакве ствари у питању, родитељи треба више да слушају децу, него да сами причају. Када схватимо да се деца нечега боје, у жељи да им помогнемо, ми их заспемо неком својом причом, а не слушамо их довољно добро," наглашава наша саговорница.
"Не смемо да минимизирамо њихов страх, да кажемо да "то није ништа", него да пажљиво слушамо, да их питамо имају ли идеју шта је проблем, шта би им помогло... Деци некада само треба поставити права питања. Не смемо их критиковати, говорити им да праве "велику драму", не смемо их осуђивати и поништавати њихова осећања."
Како родитељи могу да помогну детету
Психолог предлаже родитељима да детету дају прилику да управља ситуацијом. На пример, дете може да одабере које боје ће му бити свеске, да ли ће да има слику омиљеног јунака на ранцу, тако да цео процес припреме за школу буде оптимистичан, да се заједно договоре око тога шта ће обући за први дан...
"Позитиван говор је овде најважнији. Родитељи треба да подсете дете да, чак иако буде неки проблем, заједно ће га решавати. Говор о школи не треба да буде ни исувише позитиван, а ни негативан. Одрасли треба да имају разуман приступ, а можда могу детету да испричају неку анегдоту из својих школских дана, или школских дана брата или сестре - нешто забавно," додаје психолог.
Треба нагласити деци да ће школа свакако бити изазов, али да се сви изазови могу решити. "Када говоримо о деци која тек крећу у први разред основне школе, важно је да му родитељи нагласе да му помоћи, да ће заједно радити домаће задатке... Ако дете креће у пети разред, може му се говорити да ће добити нове занимљиве предмете, попут историје, географије, па ове новитете могу везати са претходним позитивним искуствима из школе."
Саговорница додаје да исто важи и за старију децу, која крећу у средњу школу. Родитељи могу нагласити позитивну страну ако деца иду у исту средњу школу са неким кога познају од раније, а ако не, могу рећи да је ово савршена прилика за упознавање нових људи.
Сви ставови зависе од породице, а врло је важно да дете има "трећу" особу са којом добро комуницира, да то нису мама и тата. То може бити тетка, ујак, неко ко може да се укључи у причу из друге перспективе и помогне.
"Наравно, увек добро да уочи школе радимо неке активности у којима дете ужива. Можемо са њим да прошетамо до неко места које воли, да одгледамо филм који воле, да уживамо у породичним активностима - да им покажемо да смо стварно ту за њих," закључује психолог.