Након анализирања навика у исхрани код мале деце и тинејџера, у добу од 16 месеци до 13 година, истраживачи су открили да одговор можда лежи у ДНК. Када су испитали потенцијалне окидаче и објашњења избирљиве исхране, ДНК се показао као доминантан фактор.
Генетске варијације у популацији објасниле су 60 одсто разлика у избирљивости у доби од 16 месеци, која је порасла на 74 одсто и више код деце од три до 13 година старости, показало је истраживање.
Ово откриће сугерише да је конзумирање само уског спектра хране и одбијање испробавања друге, више говори о природи, него о стилу родитељства. Такође указује на могућности за подстицање разноврсније исхране на ефикасан начин.
Други фактори који утичу на избирљиву децу долазе из окружења у којем живе, кажу истраживачи, као што је заједничко обедовање с породицом и врсте хране коју конзумирају људи око њих.
За студију су анализирани близанци, како би научници истражили како генетика и окружење утичу на раст у детињству. Као део студије, родитељи су попуњавали упитнике о навикама у исхрани своје деце са 16 месеци и поново са три, пет, седам и 13 година.
Да би утврдили колико генетика доприноси избирљивој исхрани, а колико фактори околине, истраживачи су упоредили навике у исхрани једнојајчаних близанаца и двојајчаних близанаца. Док једнојајчани близанци деле 100 одсто гена, двојајчани близанци деле само половину.
Истраживачи описују како су избирљиве навике у исхрани биле сличније код једнојајчаних близанаца него код двојајчаних, што је доказ да генетика у великој мери одређује разлике у избирљивости.
Али било је важно и окружење деце. Искуства која су близанци делили, као што су врсте хране која се једу код куће, била су важни покретачи избирљивости када су били малишани. Између седам и 13 година, индивидуална искуства, као што је поседовање различитих пријатеља објашњавала су око 25 одсто варијација у нивоима избирљивости, преноси "Гардијан".
Заједничка искуства, као што је обедовање с породицом, највише су утицала на малу децу, тако да би понуда веће разноликости хране деци тог узраста могла бити најефикаснија, рекли су истраживачи.
Ипак, истраживачи наводе да "генетика није судбина", те да родитељи не треба обесхрабрује ако је њихово дете избирљиво. Родитељи могу наставити да помажу деци да једу разноврсну храну током детињства и адолесценције, али вршњаци и пријатељи могу постати важнији фактор на исхрану деце како она дођу у тинејџерске године.
Веће разумевање генетике избора хране могло би помоћи научницима да идентификују шта неке људе одвраћа од здраве исхране и отвори пут модификованој здравој храни која је привлачнија, додају научници.