Према психолозима Марију Јакобију и Керолу Изарду, стид је једна од најдубљих и најсложенијих емоција, која се заснива на различитим психолошким факторима и узроцима. Стање срама најчешће се јавља у ситуацијама када оно што се човеку дешава, не одговара његовој идеји о себи. Неопходно је и важно радити са осећањем стида, сматрају психолози, а преноси "РБК".
Стид је систем контроле који нас тера да усвојимо скуп вредности или понашања који одређују како да се понашамо и како да реагујемо у одређеној ситуацији или на свет који нас окружује. Јавља се и у добрим или лошим ситацијама, осећају га сви људи у свим епохама и културама, али резултат је увек негативна слика о себи која подрива укупан осећај среће. Важно је разумети разлику између стида и кривице. Кривица је притисак који врше спољне силе, док је стид потпуно унутрашње искуство.
Фактори који доприносе стиду
- Самопоуздање
Наше самопоуздање се, у основи, своди на субјективни однос према себи. Негативне мисли усмерене на нас саме, поткопавају нашу срећу и ментално благостање. Када се нешто лоше догоди, овакво размишљање може погоршати ситуацију и довести до тога да кривимо себе за оно што се догодило. Временом се овај негативна слика о себи претвара у ниско самопоштовање, што нам отежава не само комуникацију са другима, већ и да будемо сами са собом.
- Самосвест
Осећамо стид јер човек, као биће, има висок ниво самосвести. Али са овом самосвесношћу често долази и уверење да нас други стално процењују и да смо у центру пажње. Ова илузија нас доводи до тога да своје поступке посматрамо кроз призму "исправних" или "погрешних".
- Стандарди
Стандарди су различита уверења која управљају нашим поступцима, мислима, па чак и осећањима. Кршење општеприхваћених правила и норми може учинити да се осећамо да смо некако прекршили "велики универзални закон".
- Самооптуживање
Велики део нашег стида потиче од осећања кривице због догађаја који су ван наше контроле. Тражимо објашњења за оно што се дешава у нашим животима, а често су те процене искривљене на такав начин да не одговарају стварности. "Самобичевање" доводи до осећаја стида, који уништава наше расположење и чини да себе видимо у крајње негативном светлу.
- Лични квалитети
Неки људи сматрају да је висок ниво друштвене самосвести норма, што може изазвати несигурност и учинити да особа буде склонија стиду. Овај стид доводи до тога да се затворе и изолују, а такође може узроковати пропуштање прилика које би могле допринети вашој срећи.
Зашто се јавља срамота у ситуацијама када смо срећни
У ситуацији када се други осећају лоше, многи људи почињу да осећају стид што се не осећају на исти начин. Такав стид је природна реакција, али нема никакве везе са подршком и емпатијом. Када се неком деси нешто лоше, почињемо да осећамо страх да се и нама то може десити и да у том тренутку нећемо имати подршку. То је оно што нас чини емпатичним, као да проживљавамо исто што и друга особа. Међутим, на овај начин само подилазимо саговорнику, стављамо себе у фокус и увећавамо свој значај, а саговорнику делује као да испољавамо равнодушности према његовој туги. Овај приступ обезвређује осећања оних који заиста пате. Саосећање је заиста помоћ, а не претварање да пролазимо кроз исто кроз шта пролази и онај који пати. Важно је саосећати кроз поступке, а не речи или емоције. Осећајући срамоту, пропуштамо праве прилике да помогнемо другима.
Да бисте пружили подршку, уопште није потребно урањати у туђу стварност. Сваки човек има своју, и у њој свако може да уради нешто за оне који се лоше осећају, а да се притом не стиде и не осећају лоше зато што је њима добро.
У тренутку туге, људи имају природну тенденцију да желе да и други осећају исто што и они, јер је лакше доживети тешке тренутке живота када нисте сами у томе. Међурим, то уопште не значи да смо обавезни да доживимо исте емоције. Свако има право да остане при својој истини и осећањима. Не можемо кривити другу особу или себе што не осећате тугу ако ми нисмо тужни.
Шта је важно знати о стиду:
- Патња из солидарности је подизање сопствене вредности на рачун патње других
- Тамо где се поигравамо са туђом тугом, пропуштамо прилику да учинимо оно шта можемо да ублажимо нечију несрећу;
- Важно је помоћи не из осећаја стида, већ из разумевања да људи који пате у том тренутку не могу сами себи да помогну;
- Емпатија се мора показати акцијом праћеном резултатом
Како не треба подржавати
- Обезвредити оно што се дешава са другим људима уз уверавања да ће све бити у реду (токсична позитивност);
- Тврдити да знамо како се други осећају
- Причати о својој тузи
Шта треба да урадимо
- Саслушати саговорника без оправдавања;
- Питати како конкретни можете помоћи;
- Не осуђивати поступке и речи оних који доживљавају тугу и нису у стању да контролишу своје емоције
Не пројектујте туђу тугу на свој живот
Можете се извинити што се не осећате исто, односно рећи да не можете ни да замислите како се особа осећа. Ово је искрено, а даћете особи подршку. Будући да сте у својој стварности, на основу својих ресурса можете дати све од себе да помогнете некоме коме је то потребно и не треба се стидите због своје среће. Није срамота не осећати се исто. Срамота је не чинити добро сваки пут тамо где за то постоји прилика.