Раније су Руси веровали да име није само обичан збир слова, већ да је оно попут портала ка нечијој души. Зато су не само вешто крили како се заправо зову и користили надимке или име оца приликом представљања, већ и јако пажљиво бирали како ће назвати своје потомке. Давање имена деци било је попут ритуала: о њему се већало јако дуго, а сви предлози су морали добро да се размотре, како се случајно детету не би предодредила лоша судбина.
Имена на "црној листи" било је много
Како се Русија "крстила", давне 988. године, а хришћанство све више почело да се шири земљом, тако су и паганска имена полако почела да одлазе у заборав или избегавају из верских разлога. Тако је, примера ради, у старој Русији било забрањено деци давати имена у част старословенских божанстава, као што су Лада, Јарило, Велес или Мокош.
Избегавала су се и хришћанска имена
Нису се само паганска имена избегавала – на црном списку била су и хришћанска имена која су носили свеци. Стари Руси веровали су да давањем имена које је носио неки великомученик (или великомученица) они заправо могу нашкодити детету, јер ће уз име оно добити и делић свечеве судбине. Имена попут Георгиј, Варвара, Еустафије, Прокопије и слично родитељи су давали деци јако ретко.
Сви чланови породице морају имати јединствено име
Руси су у стара времена избегавали и да својој деци дају имена блиских рођака који живе у истој кући или недалеко, у суседству. Постојало је веровање да би једно од двоје чланова породице са истим именом могло умрети, јер анђео-чувар никако не би могао да истовремено чува две живе душе. Избегавало се да се деца називају именима чланова породице који су болесни или имају неки порок.
Никада се не даје име у част некога од преминулих чланова породице
Исто тако, детету се нипошто није давало име које је некада носио покојник, нарочито уколико је он преминуо тек недавно. Веровало се да би тако дете наследило његову трагичну судбину и преминуло од исте болести или на исти начин, ако је у питању била насилна смрт. Ово правило се посебно поштовало када би се неко у породици утопио.
Усвојеној деци су се имена обавезно мењала
Када би нека породица у време старе Русије усвојила дете, родитељи би му брже боље мењали име, верујући да ће тако не само њега спасити зле судбине, већ и себе. Њега тиме што ће му променом имена доделити нови, лепши живот и прекинути црни низ који га је пратио до тада, а себе - тиме што ће избећи да и сами имају трагичну судбину његових (или њених) родитеља.