Током Дечије недеље која се одржава ове седмице, вртићи и школе су припремили разне програме - биће ту цртања, маскенбала, представа, прича. Сигурни смо да дружења и забаве неће изостати, као ни прилике да сви заједно радимо на изразито битној вештини - емпатији. "Она се учи, стиче, а такође се регулише, подлеже законима васпитавања", каже за РТ Балкан психолог Снежана Репац.
Дакле, требало би да дамо све од себе како би наш "украс света" уочио и саосетио кад је неко тужан, нерасположен, узнемирен. Многи стручњаци истичу да у данашње време деци итекако фали саосећања и неопходно је радити на томе да детету будемо пример - помогнемо некој баки да се попне уз степенице, позовемо другара да стане под кишобран како он не би покисао. Такође, развијање емпатије код деце је најадеквативнија мера за спречавање насиља у школама, сматрају стручњаци.
По једноставној дефиницији, емпатија подразумева да особа доживи и саосећа са емоцијама друге особе, али како је у питању васпитање детета, како малишану помоћи да развије ову комплексну способност, како да оно "уђе у ципеле другог"?
Све полази из куће
И по питању емпатије код деце однос родитеља и деце је кључан, наглашава психолог Снежана Репац.
"Моја ћерка, кад је имала две, три године, и кад је чула песму Микија Јевремовића 'Ал ме пеку старе ране', плакала је, јер неког 'пеку ране'. Она се поистоветила са том песмом. Била је сувише мала да бих је учила томе шта је емпатија, али ју је сама осетила. Овим примером сам указала да је емпатију развила сама од себе. То је њена карактеристика, али уз мене као мајку, даље је развила осећај емпатије. Нисам је свесно обучавала да тако треба, али је кроз мене видела шта значи емпатија", сликовито објашњава емпатију психолог Снежана Репац.
Дакле, чак и веома мала деца могу да развију емпатију, али је за њено даље ширење неопходно и васпитање. И тако, долазимо до кључне ствари - у развијању емпатије однос детета и родитеља је круцијалан, наглашава психолог. Како се емоције уче од малих ногу, једна мала игра може бити веома корисна мамама и татама: "Један од примера који родитељи могу да уче своју децу емоцијама, јесте када се са њима играју, глуме да плачу, да им лију сузе. Видеће да родитељи тужни и тако се малишан кроз породицу учи емоцијама и емотивној писменсти", предлаже стручњак и појашњава:
"У суштини емпатије стоји однос између две особе који је такав да прво препознаје осећања, повезује их са собом, прима у себе, из свог искуства извлачи и даје одговор тој другој особи. У свакој од тих фаза може доћи до застоја код човека и зато неки људи имају мање, а неки више емпатије, а управо кроз наведене фазе она се ствара", појашњава Снежана.
Како дете почиње да учи емпатију
Децу треба пустити да искажу своје емоције и осећања. Јако је важно да родитељ одговори на потребе малишана, јер ће тако и оно у будућности реаговати ношено правим примером.
"Дете почиње да учи емпатију тако што прво показује своје емоције и потребе. Ту треба да буде родитељ респонзиван, односно да одговори на потребе малишана. На тај начин оно учи да су његове потребе задовољене кроз то што је показало емоције. После се догађа супротно, дакле дете се поставља у улогу родитеља, реагује као родитељ, помаже некој другој особи као што су њему помогли мама или тата", каже за РТ Балкан психолог Снежана Репац.
Емпатија се учи, али не мора да значи да ће се научити
"Сви у детињству, ако не у породици, онда кроз школу, прођу кроз ситуације у којима се тражила емпатија, али не мора да значи да ће сви да је науче. Врло је комплексна, социјално је условљена, васпитавањем се регулише, али зависи и од нервног система будуће личности. Она није баш урођена, она се учи, она се стиче. Ематија се регулише, подлеже законима васпитавања, битно је оно што видимо у средини и како нас уче. Дакле, постоји могућност за учењем, али не може се неко учити емпатији ако је нема", истиче психолог.