Елизабета Баториј је наводно мучила и убила око 650 младих жена и девојака у свом замку на стрмом узвишењу у данашњим Чахтицама у западној Словачкој, преноси АП. Ова предања су прерасла у стравичне приче о томе како је грофица уживала да се купа у крви својих жртава верујући да ће јој то помоћи да зачува младост.
Гласине о њеној окрутности рашириле су се по Краљевини Мађарској почетком 17. века, а након краљевске истраге, четворица грофичиних слугу су осуђени за убиство и брутално погубљени. Крвава грофица је ухапшена и затворена унутар зидина свог замка где је остала све до своје смрти 1614. године.
Баторијина мрачна прича већ вековима заокупља машту и подстиче нагађања, инспирише писце и филмске ствараоце, међутим, неки историчари истраживачи сумњају да је она заиста била одговорна за наводне бруталности и сугеришу да је, као богата и моћна жена у касној ренесансној Европи, можда и сама била жртва злонамерних гласина.
"Да ли је Баториј била серијски убица која је мучила 650 младих жена само због свог задовољства", питала је Анучка Бејли, британска књижевница која је недавно објавила роман о грофици. "Веома сам убеђена да је то, како кажемо у Енглеској, намештаљка".
Ова ауторка сматра да се популарна прича о грофици као серијској убици ослања на "жену чудовиште" која није подржана доступним доказима. Уместо убице, тврди она, Батори је можда била субверзивна фигура која је представљала претњу моћи краљевства, посебно имајући у виду доказе да је научила многе младе жене да читају, а верује се да је поседовала и штампарију, што се сматрало радикалним потезом.
"То су године реформације и контрареформације у којима су људи спаљивани на ломачама због својих јеретичких уверења. Штампарске машине, које су почеле да цветају широм Европе, давале су људима много шири приступ информацијама, а то се сматрало веома опасним", наглашава је Бејли.
Баториј је рођена у аристократској породици 1560. године, а удала се за богатог мађарског племића, Ференца Надјашдија, 1575. године, и пар је контролисао велико богатство и земље широм краљевства. Он је био истакнути војник и кључна фигура у повратку контроле над бројним мађарским земљама које су биле окупиране од стране Отоманског царства. Али након супругове изненадне смрти 1604. године, Елизабета је наследила његову земљу и богатство. Управо су богатство и моћ, на које су Бејли и други научници указивали, били могући потенцијални мотив за друге моћне личности тог времена да настоје да је униште и приграбе све што је њено.
"Одбијање да се поново уда након смрти свог мужа и њен утицај на образовање младих жена биле би узбуна за свакога на власти", истиче Бејли.
Скептицизам у вези са њеним животом није ограничен само на академску заједницу – питање је поларизовано у словачком селу Чахтице где се тврди да су се зверства догодила. Неизвесност око тога где је сахрањена такође је изазвала спекулације. Сматра се да је сахрањена у крипти испод локалне цркве, али су се шушкале да је њено тело касније премештено, а црква није дозволила ископавање.
Музеј посвећен грофици у Чахтицама, и групе туриста и сељана који се пењу уз стеновите брежуљке до замка изнад града сведоче о моћи коју њена легенда још увек има у региону. Локалци сматрају да старију људи можда верују у њене злочине, али млађа популација и не баш толико.
"Популарна култура током векова држала је неоправдану фасцинацију најјезивијим и најнасилнијим наративима и историја је често стигматизовала моћне жене. Она заслужује боље, сви ми заслужујемо боље", каже ауторка и пита се:" Да ли правда за грофицу 500 година касније може бити исказана речима 'Она то није урадила' или је правда заправо разбијање мита о чудовишту за све жене и све мушкарце?"